Neka prijateljstva

Neka prijateljstva nikada ne prestaju, a iza nekih ostaje gorčina. Sva prijateljstva imaju svoje uspone i padove. Takođe, imaju svoje dobre i loše dane. Stoga, ako apsolutno kod svih, pa tako i kod nas samih pronalazimo dobre i loše stvari zbog čega onda ponekad ne umemo da trajemo. Zbog čega ne znamo kada je potrebno prikočiti, dati prostora, biti tu i samo pridržati.

Pridržavanje, e on je jako važno, jer svi mi uglavnom znamo šta nam je činiti, ali u momentima kada sumnjamo u sebe taj lagani dodir samo je treptaj koji nam govori – tu sam, prati sebe, a ja ću pratiti tebe.

A, prijateljstvo je pored ljubavi prema svojoj deci i partneru, jedna od najlepših i najvažnijih stvari koje mogu da nam se dese. Ona nas ponesu, otople nas, razgale, rašire nam grudi, ojačaju i daju onu mrvicu sreće kada znamo da imamo nešto čvrsto. Daju nam lepršavost, sigurnost, neophodno rame za plakanje i zagrljaj za buđenje iz nečega. Daju nam krila da poletimo, a i mesto gde možemo da čučnemo ili se pridržimo kada naiđe oluja.

Da, prijateljstva su jako važna.

Kako da znamo na koga, kada i kako možemo da se oslonimo? Kako da znamo ko će nam od naših prijatelja pružiti podršku ili dati reči ohrabrenja kada sumnjamo u sebe? Kako da znamo da će nas baš oni razumeti i da neće želeti da nas menjaju? Kako da znamo da će nas prihvatiti baš takve kakvi jesmo?

To ne možemo da znamo, jer ako se na delu poznaju junaci, ostaje nam samo da gledamo i čekamo. Možda ponekad mislimo da znamo, možda je to samo naša predstava o tome kako bi to trebalo biti i možda su to samo očekivanja, velika ili mala, ne znam.

A prijateljstva su kao i ljubavi, dotaknu dušu na onom mestu koje je mnogima zabranjeno. Uvuku se pod kožu, cvile, boluju, raduju se, plaču, zagrle se, pričaju, otvaraju i zatvaraju jednim ključićem ono tanano u nama za koje samo mi znamo da je tu i skoro nedodirljivo. Da, nedodirljivo, i zbog toga je i bolno, ako i kada prestane. Mesta koja su dodirnuta tada postaju žive rane, jer ta mesta su rezervisana samo za odabrane.

Ako grešimo, gde grešimo, uhhh, ima tu puno toga, komplikovano je. Za početak, niko, nikoga ne bi smeo ni da pomisli da kontroliše, stiska, podredi ili poredi. Ono mora da bude otvoreno, a pritom stabilno, čvrsto i jednako u oba pravca, jer ako je jednosmerno, onda ne valja.

Prijateljstva ponekad znaju da budu naporna, čak i obavezujuća. U svemu tome potrebno je puno, puno suptilnosti. Nemojte sad ono – ma kakvo je to prijateljstvo ako moram da pazim na svaku reč – to je šablon, i to vrlo otrcan šablon. Na mestu gde su umešani osećaji, a osećaji su umešani svuda gde se priča o najskrivenijim tajnama naše duše, važan je sluh, važna je svaka sitnica, važna je pažnja i briga, jer moramo da znamo da čak i najbližoj osobi na svetu nekad možemo da kažemo nešto što baš i ne prija, a ponekad je bolje zaćutati i pustiti da prođe, pa posle kad se sve stiša, onda tek onako polako, sitnim koracima, strpljivo.

Ponekad su nam emocije toliko uzburkane da ni sami ne znamo šta ćemo s njima. U momentima kada nas život nemilosrdno šamara tada ne pomažu ni saveti, ni reči, a pogotovo ne kritike, tada je dovoljna samo ruka u ruci, ruka na ramenu, topao zagrljaj i tišina koja samo govori – tu sam.

Zašto onda, ako smo svesni svega toga neka prijateljstva traju, a neka ne?

Dugo, baš dugo se nisam ‘vatala ove teme iz ličnih razloga. Bilo mi je potrebno vreme da puno toga posložim, shvatim, napišem i kažem, a da pritom nikoga ne povredim. Strpljivo sam čekala da sve sazre u meni. Prijateljstva, ona prava duboka, pa čak i prekinuta, zaslužuju svoj poseban prostor i dobila su.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.