Da, sve smo to i probuđeni, i nasmejani, i rasplakani, i sve u isto vreme. Govorim i pišem u ime nas koji to jesmo. Probudiše nas deca; divna, pametna, obrazovana – naši studenti. Vratili su nam osmeh. Mislim da nisu ni znali da će nas ovoliko razgaliti. Dugo, dugo nisam videla da smo ovoliko nasmejani i rasplakani ko pekmezi. Apatija koja nam je bila drugo ime, ustupila je mesto ovom buđenju. Dugogodišnje potiskivanje nezadovljstva, ustupilo je mesto uraganu emocija.
Mislila sam da sam jedina koja besomučno vrti gomilu društvenih mreža i malo, malo pa se rasplače. Lepe su to suze koje gutam. A onda sam videla da svi redom gutamo te lepe suze. U gradu, na selu, na ulici i kao da dišemo zajedno i nije nam dosta, želimo još. Prosto da se zapitamo da li smo to mi, a možda i jesmo, samo iz nekog drugog vremena. Došla sam do toga da se napokon ponosim svojim narodom. Ne zamerite na ovim rečima, ali godinama su nas ubeđivali da smo zli, naopaki i još nešto mnogo gore. A sad vidim da nismo. Nasmejani smo, iskreno. Od srca. Iz duše. Iz pete. Izbačeni iz cipela doživeli smo ringišpil emocija i suza.
Ne znam kojim rečima da zahvalim studentima na tome što su uradili. Čak mi i fale reči kojima bih želela da opišem sve emocije i zahvalnost koju osećam i to ne samo ja. Mnogi, mnogi, gotovo ceo narod. Vraćena je jako velika vera u mlade ljude, da u iste one koje smo potcenjivali. Te devojke i mladići imaju nešto svoje, posebno, novo, pametno, vedro. Nasmejani su, u isto vreme i ozbiljni. Slušam
kako pričaju, kako razmišljaju i koliko su uporni. Koliko ne odustaju i idu, napred, samo napred. Po kiši, Suncu, vremenu i nevremenu. Mislili smo da su razmaženi i da ne znaju šta je to žrtva, a pokazali su nam da, u stvari, mi ne znamo mnogo toga. Energija koja je, čini se, došla niotkuda, zahvatila je gotovo ceo narod. I svi se pitamo, šta je ovo; neshvatljivo i prelepo.
Zajedništvo na koje smo zaboravili, proširilo se na celo društvo, kao pandemija, ali neka nova, ne ona koja uništava, nego ona koja produžava život i daje nadu. Nadu u bolje i pravednije sutra. U htenje da će zlo koja uništava sve oko sebe biti svedeno na nulu ili barem nešto približno tome. Možda su naše generacije propustile, a žestoko su se nekad davno borile na ulicama, da stvore šansu. Ali, ubeđena sam da ova generacija divnih, mladih ljudi to sigurno neće. Verujem u njih, a verujem i u nas, uz njih.
Meni je hrabrost; empatija i solidarnost. Takođe mi je hrabrost, deda koji stoji na sred velike livade i plače dok studenti prolaze. Sam, samcat stoji i plače. Meni su hrabrost osmeh i suze, i srce koje hoće da iskoči iz grudi koliko udara. A oni nasmejani, dele zagrljaje, izazivaju suze i pevaju. I idu, koračaju, ne staju.
Znam koliko nam je bio potreban taj osećaj kad se grudi nadimaju od siline, sreće, ponosa, dostojanstva. Nestvarno je koliko dugo smo živeli u mraku i strahu. Saživeli se s tim nemogućim životarenjem, u tunelu, u mrklom mraku. Ako si klaustrofobičan, tačno znaš kakav je osećaj kad vidiš svetlo na kraju tog tunela. Kako udahneš punim plućima od olakšanja. E to, baš to, su nam oni doneli i zato živeli nam
sto i više godina, samo zbog tog osećaja.
I da, nismo mi pogan narod, koji razjedinjen kidiše jedni na druge. Godinama ubijani u pojam da bolje ne može, shvatam da je sve to laž. Mantra kojom su nas trovali oni loši, oni pogrešni, oni koji nisu želeli da budemo nasmejani. U apatiji, mi smo se prepustili. Sad osećamo i znamo koliko su nam bili potrebni zagrljaji i suze. Željni solidarnosti, pažnje, ljubavi, brige. Od seljaka do profesora, od rudara do lekara, od mladosti do starosti. U vapaju da nas neko čuje. Čuli su nas. Naša deca su nas čula. Naša divna mladost je stavila teret na svoja leđa za sve nas. Naši studenti, nasmejani, hrabri, plemeniti i puni ljubavi. Vi ste naše oči, naše srce i duša. Budite nam srećni dugo, dugo, a mi ćemo zajedno sa vama u stopu. Hvala vam!