Nasilje u porastu. Nasilje na ulicama. Nasilje u školi. Nasilje u porodici.
To su naslovi koji nas svakodnevno okružuju. Užasni naslovi, i dokle smo dogurali kad nam je to postalo skoro pa normalno.
Ne želimo ili ne možemo protiv zla koje nas okružuje. Pročitamo naslov, možda i odgledamo neki klip na jutjubu, zgrozimo se, zatvorimo i ništa. Ne dotiče nas se previše već posle sat-dva.
Zašto nas se ne dotiče? Zato što je tako lakše.
Kritikujem pojedince i društvo koje je dozvolilo da se udomaći izraz”zlostavljanje.” Ovo nije popularna tema, ljudi beže od nje. U stilu, daleko je od mene, postoji neko drugi ko je zadužen da se bavi tim stvarima.
I tačno je, mnoge stvari guramo pod tepih. Kad se desi već je kasno, a dešava se stalno. Znači da smo svi zakasnili. Mi, pojedinci činimo društvo koje sporo reaguje ili ne reaguje.
Kada i gde smo zakazali i pali na moralnom ispitu?
Pali smo i padamo onog monenta kada odgledamo užasavajući i više nego zabrinjavajući klip, zatvorimo ga i prepuštamo zaboravu.
Društvene mreže, raširene po celom svetu, svaki dan smo barem na jednoj od njih. One su savršene za stalno opominjanje i pozivanje na barem neku reakciju. Međutim, nema je. Kao što sam već rekla, beži se od loših stvari. Lakše nam je i lepše da širimo svoje fotke, leptiriće, cveće i naravno mudre misli.
Osnovna pitanja na koja nema odgovora tiču se uzroka, razloga i motiva nasilja.
Društvo, država kao da je nemoćna, ne može se reći, rade oni nešto. Pogrešno je što se pojedinačno ne bavimo najstrašnijim stvarima, jer sve polazi od pojedinca, od doma i porodice. I stalno tražimo od nekog drugog da reaguje, a mi smo prvi koji guramo od sebe nepopularne i ružne događaje.
Mislim da smo svi zajedno došli do jednog moralnog dna. Osuđivanje bez propratne reakcije nije ništa, prazna priča.
Sigurna sam da svako od nas može na mnogo bolji način da se uključi u ovaj problem. Barem da se zapita zašto je nasilje postalo društveno prihvatljivo, a postalo je očigledno, jer ako nema reakcije, onda se svi slažemo u potpunosti s onim što se dešava.
Mora se raditi na prevenciji, svi u društvu uključujući institucije, medije, škole, pojedince, svi moraju-moramo da pričamo o tome.
Svi moraju pričati o nasilju, i to tristašezdesetpet dana u godini, a ne samo kada se nešto desi.
Strašne stvari se dešavaju svakodnevno, pojedinačni slučajevi prerasli su u ogromnu loptu koja skače gde god joj se prohte. Pouka i poziv. Nulta tolerancija za svako nasilje. Nečinjenje i nepričanje jednako je samom zločinu, maltretiranju, nasilju.
Zatvarati oči pred svim što nam ne odgovara je loše, jako loše, a mi svi to radimo. A možda se u ovom trenutku dešava nasilje u komšiluku, ili nekoj nama dragoj osobi. Svako od nas neka se zapita šta je to što može da učini. Moj doprinos ovoj temi je skroman i mali, napisala sam tekst koji će neko možda i pročitati, ali i to je nešto za početak borbe protiv siledžija.
