Koliko je odabir reči važan u našim odnosima? Koliko razmemo jedni druge? Koliko jedna pogrešna reč, pa čak i sa nama najbližim osobama, može da odvede ceo tok razgovora u sasvim drugom pravcu.
Pogotovo kad smo osetljivi, kada nam svaka izgovorena reč para uši, to su momenti kada dolazi do nerazumevanja. Moguće čak da govorimo o istoj stvari, ali ako je izgovoreno u pogrešno vreme ili pogrešnim tonom, možda ćemo biti povređeni, ili ćemo nehotice, i sami, povrediti nekog nama važnog.
Štaviše, tek sa bliskim nam ljudima moramo biti oprezni i birati reči. Neko se možda neće složiti sa mnom. Mnogi misle da sa bliskim ljudima nije potrebno obraćati pažnju na reči. Oni nas znaju u dušu, pa nije potrebno, razumeće nas, i ono rečeno, i ono neizrečeno. A nije tako.
Često možemo da čujemo, pa kakav mi je to prijatelj ako na svaku reč moram da pazim. Nije to ”na svaku reč moram da pazim”, potrebno je pažljivo osluškivati i uhvatiti pravi trenutak. Koliko god da smo bliski, neki put nismo spremni za razgolićivanje, prebacivanje i kritiku. Ako se osećamo ugroženo iz bilo kog razloga, tada nam kritika čak i najbliskije osobe na svetu neće prijati, iako je možda sasvim tačna i opravdana. Suptilnost i osećaj za pravi trenutak su od ključne važnosti. Znate kad se kaže”ne dolivaj ulje na vatru” e, o tome govorim, to je trenutak kad je bolje da ništa ne govorimo, pametnije je da strpljivo sačekamo. Reči nikuda neće pobeći, a jedan nesmotreni trenutak će uraditi više štete nego koristi.
Ponekad je potrebno sačekati da se smire strasti, kako se ono još kaže, jutro je pametnije od noći. To su momenti kada nismo racionalni, sve shvatamo previše lično, pa čak, i potpuno iskrene reči doživimo kao napad na nas, a najverovatnije je sve rečeno sasvim dobronamerno, samo u pogrešnom trenutku.
Konkretno, meni se baš desila takva zamka, u oba pravca. Kad je zbog mog odabira reči došlo do nerazumevanja, a takođe, i kada su mene povredile neke reči od bliskih osoba. Uglavnom su to uvek neke specifične situacije, odnosno, to je trenutak kada smo posebno ranjivi.
Posle se sve to nekako izgladi, ”ispegla”, ali znate, rečeno je rečeno, i uvek negde ostaje da čuči, kao neka mrljica.
Tako sam u jednom razgovoru sa mojom bliskom prijateljicom osetila potrebu da joj kažem moje mišljenje o jednom problemu koji je nju tada baš opterećivao. Kako sam počela da govorim, ona mi je odmah rekla – nemoj sad, ne mogu sad o tome – a ja sam nastavila, ne obraćajući pažnju na njene reči. Moja greška, nisam prepoznala da nije dobar trenutak, samo mi je bilo na umu da moram da joj kažem, pa makar se nebo srušilo. Naravno, sporečkale smo se, njoj je tada bilo samo potrebno da ćutimo o tome, pa posle, kad uznemirenost prođe, da razgovaramo.
Takođe, u par navrata sam se našla u vrlogu nerazumevanja sa svojim rođenim sinom, iako imamo sjajne odnose, u par navrata bili smo, verbalno, kao dva boksera u ringu. On je pričao svoju priču, a ja svoju, nerazumevanje je kulminiralo do te mere da smo se na kraju svađali kao pijačari. Na svu sreću, tada je došla ćerka, koja je gotovo odmah shvatila da nas dvoje u stvari pričamo o istom, samo svako iz svog ugla. Brzo je postavila stvari na svoje mesto govoreći nam da stišamo strasti, a i gde grešimo, odnosno, gde je ta tačka nerazumevanja. Posle, kad smo raščistili nesporazum, kad smo prespavali, ja prva sam pomislila, šta mi bi da tako odreagujem.
Da bismo razumeli jedni druge i da bismo imali harmonične odnose, moramo da biramo reči, moramo da pazimo i vodimo računa o tuđim osećajima, isto kao što želimo da drugi vode računa o našim. Posmatrati stvari iz perpektive drugog jako je važno u svim našim odnosima. Takođe da bismo shvatili nečije postupke, moramo da se potrudimo da pažljivo slušamo reči našeg sagovornika, pogotovo ako nam je to bliska osoba.
Zato, usporimo naše reči, dobro razmislimo o njima, one su važne.
