Muzika u nama

Muzika kao pokretač, kao inspiracija, muzika u nama, muzika oko nas, muzika kao lek. No music, no life! Mislim da ovo svi razumemo, ne moram da prevodim. Namerno sam napisala na engleskom jeziku, zvuči mi bolje. Iako sam protivnik tuđenica nekad se i meni omakne. U kakvom god da sam raspoloženju, muziku uvek mogu. Naravno, ne prija mi u svakoj prilici svaka vrsta muzike. Sve ima svoje mesto i vreme.

Na primer, imam adrenalinsku muziku, zatim onu kad sam tužna, pa setna, melanholična. A ponekad mi je svejedno, pogotovo kada perem prozore, tada pustim da se vrti, pa šta naleti. O ukusima se ne raspravlja, tako neću ni ja pričati koju vrstu muzike slušam, to je previše lično. Pričam o tome koliko me muzika oduševljava i inspiriše. Koliko me spušta i podiže O tome kako me vezuje za određene događaje u mom životu i o tome kako me vraća u detinjstvo i mladost. Tačno mogu da odredim kada sam slušala ovo ili ono.

Čak sam u jednom periodu svog života, bilo je to u gimnaziji, svirala gitaru, hmm svirala, više trambuljala za društvo. Nema veze, kad se društvo raspištolji onda je i moje sviranje bilo sasvim prihvatljivo.
Takođe, u jednom jako teškom periodu u mom životu, slušanje muzike mi je bio dodatni izvor snage. Pola sata dnevno, sa slušalicama na ušima, za trenutak sam mogla da se odvezem u potpuno drugi svet. Skupim tada parčiće, akumuliram energiju i nastavim dalje.

Oduševljavaju me ulični svirači, čist entuzijazam, od zarade tu nema ništa. Pritom, tu ima baš kvalitetnih svirača, mladih, sa akademije ili iz muzičke škole. Nema šanse da prođem, a da barem malo ne oslušnem.
Jedna devojka koja je na harmonici sirala “Bumbarov let”, podelila je u pauzi između dve kompozicije svoje razmišljanje sa nama koji smo zastali. Ljudi su je pitali o njenom sviranju na ulici, a ona kaže: “Sviram zbog ljubavi prema muzici, nije mi u interesu da zaradim od toga. Naravno, mnogo je više onih koji razumeju to, čak i kada je napolju minus. Njihov osmeh nije sažaljiva podrška, već vedra potvrda da ih je muzika dirnula.”

Muzika dopire bukvalno do svake osobe na ovom svetu, do njegove dubine za koju ponekad i ne zna kolika je, do njegove srži. Ona dirne najdublje od svega, ona nas prožme, čini da sve lakše sagledavamo, možemo da kažemo da nas, pa, barem na kratko, oslobađa tereta.

Kažu da je ples i muzika dobra antistres terapija. Da znate da jeste, ako možemo da se uz neku, na primer, disko muziku iz osamdesetih onako ludački izdivljamo, to je prava stvar. Ako pritom pustimo i neki vrisak oduševljenja, uhh, kako je dobar osećaj. To znam iz ličnog iskustva. Nedavno, skupilo se neko društvo i baš kao ajmo da se malo vratimo u osamdesete i naša ludovanja. Mislila sam da je to iza mene i da više nikad neću, ma ljudi, bilo je savršeno.

Iskustvo koje sam više puta doživela slušajući filharmoniju, takođe je priča za sebe. Potpuno drugačija perspektiva u uživanju i razumevanju dela svetskih kompozitora. Mirujem i pustim sva čula da uživaju i upijaju majstorije, tog po godinama šarolikog orkestra. Maestralni do kraja, ne znate ko je veći profesionalac, sa sve dirigentom na čelu.

Kako god da okrenem muzika je nezaobilazna, sveprihvatljiva i jednostavno nešto bez čega ne mogu i ne želim da bitišem. Kakva god bura da se dešava u meni, muzika će je smiriti. Koliko god da sam tužna muzika će mi pomoći da je propisno savladam. A kad sam vesela, kad se ide u provod, tu nema šta da se priča, muzika je ta koja će sve učiniti još lepšim.

I za kraj, a mogla bih da pišem o muzici danima, citiraću našeg velikana Miku Antića: “Javno izjavljujem da obilazim mnoge kafane i da tako lepo umem da lumpujem, da je to prosto čudo. Sviraju mi Cigani, godinama, sviraju mi bez nota, iz srca i znam da sam dobar deo života potrošio na njih i oni na mene, i da sam zbog njih čak i naučio ciganski.”