Muzej sreće

U Kopenhagenu je nedavno otvoren Muzej sreće. To, često filozofsko pitanje, kao da je našlo odgovor u ovom bizarnom zdanju. Mnogi, a tu uključujem kako ljude od nauke, tako i nas obične smrtnike, često razmišljaju i diskutuju o tome, šta je, zapravo, sreća. Pretpostavljam da su oni, manje zahtevni, sebi odavno odgovorili na to pitanje, a oni koji to nisu, pa hajde da se pozabavimo tom temom, možda im nešto i razjasnimo.

Zbog čega je, u stvari, potrebno odgovoriti na to pitanje koje nam se, s vremena na vreme, pojavljuje na repertoaru? Možda zbog onih koji ne umeju da cene neke sitne trenutke!? Možda zbog stanovnika Danske, odnosno Kopenhagena, koji su odlučili da otvore i Muzej na tu temu. Dobro, to može da bude zabavno i interesantno, ali da li je zaista potrebno potrošiti gomilu para da bi se prosvetlili oni kojima pojam sreće nije jasan. I veliko pitanje je da li će im nakon odlaska u Muzej zaista biti jasnije, šta je sreća, koliko je važna i zašto stalno tragamo za njom.

Nasuprot tome, nesreću je vrlo lako definisati i mnogi će k’o iz topa odmah da Vam ponude niz odgovora. Zar se onda ne nameće sam odgovor, ako je sreća sve suprotno od nesreće, čemu dilema. Pošto je nesreća, u stvari, događaj, nešto što se desi i samim svojim dešavanjem donosi loš osećaj, loše stanje, zabrinutost i tugu, sreća je onda, stanje svesti. Tačnije, sve ono što imamo gotovo svakodnevno, a malo ili nimalo nas se ne dotiče. U Prustovom romanu “U potrazi za izgubljenim vremenom”, možemo mnogo toga da naučimo, između ostalog – univerzalno razumljivu pouku o najboljem načinu da se okonča zaludnost i počne živeti punim plućima.

Filozofi, pisci, psiholozi i tako dalje, suludo je nabrajati ko se sve nije bavio temom sreće. Sreća nije ni prošlost, a ni budućnost, ona je tu i sada. Ona je trenutak koji moramo da uhvatimo, ako želimo da odgovorimo na to večno pitanje. Kad kažemo, sreća, uvek očekujemo nešto krupno i veliko, nešto kao ogroman balon koji lebdi tu negde iznad nas, a koji pri nesmotrenom pokretu očas pukne i paf, nema više. Da bi se osećali srećno, ljudima uvek nešto nedostaje. Neko živi u prošlosti pa kaže – kako su to bila lepa i srećna vremena, a sigurna sam da ste ih tada pitali da li su srećni, ne bi znali da odgovore na to pitanje.

Sreća se uvek čeka, ona kao da je budućnost. Ljudima nikada nije dosta, ne prepoznaju lepe, male stavri i često su nezadovoljni. Neko čeka novi auto, neko milion dolara, a mnogi se kriju iza porodice, dece ili idealne ljubavi. Ali svi oni, u stvari, beže od sreće, jer ne shvataju da je sreća tu, pored njih, svakog dana i svakog trenutka. Ne shvataju da im nije potreban Muzej da bi shvatili šta je sreća. Ono što je zaista potrebno, to je, prepustiti joj se. Prepustiti se tom jednom trenutku, pa posle toga još nekom drugom i tako u nedogled. Svakog dana imamo mnogo srećnih trenutaka, oni su mali, a za mnoge su čak i nevidljivi, a to je tužno i žalosno. I verujte, dokle god se pitate i čekate, ona će sve dalje biti od Vas.

Trenutno sam srećna, jer sam napisala dobar tekst, odnosno, meni se sviđa i time sam već odgovorila tom lepom osećaju. Zatim, drugarica me je pozvala na kafu, eto radujem se i tome. Znači, samo u roku od par sati već dve srećice sam doživela, a do kraja dana ima još mnogo vremena. Vi kako hoćete, ali meni više to pitanje nemojte da postavljate, jer ja znam i umem da prepoznam. I dok Vi možda čekate neku veliku sreću, ja ću uživati u nizu svakodnevnih malih trenutaka koji me čine srećnom i zadovoljnom.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.