Knjige, more i mirisi, miris je za mene, nirvana u začetku svega. Mora da mi zamiriše, a onda ide bura sećanja, osećaja, lepih i onih koji su manje lepi. I ne samo to, knjiga, čtanje knjige, možda sam staromodna, ali elektronsko čitanje, bah. Nije to za mene, nikako. Volim papir pod rukom da osetim, volim miris novih i starih listova da osetim. I uopšte, da bih čitala, nekako sebi uvek pripremim neko ćoše. Ne mogu to svuda, u prevozu, ne ide, toliko toga mi odvraća pažnju i sve moram da vidim. U prirodi, na plaži, prosto ne ide. Hoću ja, ali toliko toga upijam iz okoline da mi je koncentracija ravna nuli. A nešto, makar to bilo i najlaganije štivo, ipak moraš da ukapiraš ili barem donekle pratiš radnju. Onda mi je sve to ofrlje, niti uživam u prirodi, niti pratim radnju u nekoj knjizi.
Izlazimo iz zime i odmah razmišljam o moru i o pola kofera knjiga koje svaki put ponesem. Nosam tako onu knjigu po plaži, ko da sam zakazala spoj s njom, pa čisto da me ne peče savest. More obožavam i ništa mi nije kao more, kad zamirišu oni čempresi oko mene, tada mi ni njihove dosadne iglice ne smetaju. Ne volim velike plaže, gde me kučići preskaču, a mala deca zasipaju peskom. To sam odradila sa svojom porodicom i decom.
Ne, sad samo tražim one male, slabo posećene i ušuškane. Slušam talase u toj tišini, pljuskaju, nanose i odnose kamenčiće ili pesak, u zavisnosti gde sam. Čujem cvrčke koji me ne uznemiravaju i hipnotisano, s knjigom u krilu, posmatram tu igru talasa, kamenčića i peska. Pratim odsjaj sunca na vodi, na mojoj ruci, na zaboravljenom ogledalcu koje je nekome ispalo, a da ni ne zna. Nepročitana knjiga i dalje bi stajala u krilu.
Kad smo kod mora, koje mi već nedostaje, najviše volim zorom da ustanem, kad nema ni žive duše. Držim se tada sa galebovima, bacam kamenčiće i pronalazim oblutke. To mi je moja ćerka zadala zadatak, gde god da se mrdnem moram da tražim oblutke. Što ja, nego sam zarazila i one oko mene, pa tako imamo situaciju da gomila nas šeta po plaži i čeprka, saginje se, traži. Kod kuće imamo već tonu kamenja s kojima više ne znam kako da se izborim, a pristižu i dalje. Elem, zora, more, prva jutarnja kafica, knjige, galebovi, tišina, poneki ribar u čamcu, kamenje i ja. Vrh!
I tako, pronalazim kutak za energiju koju besomučno trošim u gradu. Nisu mi potrebni čak ni izlasci. Kartanje, remi, tablić, neko vince, prijatno društvo, zezanje i smeh. Aha, jesam li i vama malkice zagolicala maštu. Iskreno, da nemam to ostrvce koje zovem mašta, davno bih prolupala. Ovako, kad mi je mozak pretrpan, a pretrpan je često, samo skliznem, zovite me pobegulja. Kažu, zimi se pola grada preseli na planinu, ne sporim, lepa je i planina, miriše i ona. Samo, malo mi je naporna, stalno moram negde da hodam, nema lenčarenja i opuštenosti koju osetim na moru. Nikako ne bih zaljubljenike u planinu da iznerviram, samo kažem kako to ja doživljavam.
Za danas sam baš dosta maštala i ispunila svoju glavu lepim mislima. Do nekog drugog bežanja od stvarnosti, sad vas pozdravljam, jer moram da se pokrenem i odradim neke stvari po gradu. Napolju je predivno, već vidim kroz prozor, sunce napokon, sunce. Verovatno ću po obavljenom poslu da sednem u neku bašticu na kafu, pa će mi zamirisati i proleće. To vam kažem, mirisi svega obasipaju me sa svih strana, pa sad ti odoli tome.
Hvala Trapi… Vrlo lep tekst, posebno mi se dopalo ono sa planinom… Imamo sreću da sada živimo u Istri tako da uživamo…javi se ako se muvaš po Kvarneru i Istri.
Svako dobro tebi i devi!