U društvu normalnih ljudi više se ne osećam dobro, jednostavno, ne uklapam se. Postavljam pitanje sebi, kako ostati nenormalna u normalnom društvu kad ima toliko mnogo razloga da tek sad negujem svoju nenormalnost. Za početak, kloni se normalnih i bilo bi dobro pronaći par ljudi, onih nenormalnih, ali s kojima klikneš na prvu.
Ljudi, oni normalni, uglavnom teže da te strpaju u nekakav okvir koji je njima prihvatljiv i ako malo samo izađeš iz tog okvira, ne valja, opla, odmah će se naći oni koji će pokušati da te vrate nazad. Kod normalnih to nije normalno, jer Bože moj, ne igraš po utabanim pravilima, ne pratiš šablon i na taj način postaješ neprijatelj. Lako će oni da izađu na kraj sa tvojim starim “ja”, ali kako da prihvate novo, drugačije. Nije bitno da li je bolje ili lošije, samo je drugačije i s tim, oni ne znaju šta da rade.
A tebi je više dosta, čak i preko glave da glumataš, osmesima da kriješ tugu, brigu, nespokojstvo ili gubitak samopouzdanja, a to su sve normalne stvari koje se dešavaju u životu. U društvu normalnih to je neprihvatljivo ponašanje. Znate, iscrpljujuće je iz dana u dan praviti se da je sve u redu, pa čak i kad ništa nije u redu. To je ona priča sa pozitivnim stavom gde mi se već pri samoj pomisli na rečenicu – budi pozitivna, diže kosa na glavi. Užasavam se. A to je postalo tako kul i tako dobro, i tako normalno. Tom jednom rečenicom, samo te otresu, kao što otresu masline sa stabla, skupe ih u mrežu, pa pravo na ceđenje.
Ne razumem, šta ima loše u emocijama. Na primer, dešava ti se totalni raspad sistema u životu, sve je u haosu i ništa nije dobro. Gubiš posao, nemaš za kiriju, ostavi te dečko ili prevari muž, pojavi se bolest, a da ne pričam tek o nekim mnogo težim stvarima kao što su gubici voljenih i dragih ljudi. Život ti se okreće na tumbe, ne znaš gde udaraš i na sve to naravno čuješ,, poznatu, normalnu rečenicu…
Dozvoliti sebi emociju i proživljavanje je nešto najvažnije u životu što mora kod sebe da se poštuje. Neka traje koliko traje, uopšte se na to trajanje ne sme obazirati. To je mentalno čišćenje koje je potrebno u određenim momentima, to je cevosan i domestos, i od toga nema bežanja i sklanjanja iza lažnih osmeha. Neću da se smejem kad mi nije do smeha i neka budem u tom periodu najveći namćor na celoj planeti, ja znam da mi je taj klistir neophodan ako želim dalje. Znaj, oni normalni to neće tolerisati, sada to znam i ja. I zbog toga, meni s njima više nije udobno, jer ne želim njihovu lažnu i licemernu normalnost. U mojoj glavi, ona je jako nepopularna.
Zabluda je velika, dušo draga, ako misliš da možeš kroz te procese da prođeš sama, potrebni su ti ljudi, ali ne ovi normalni, koji dlanom o dlan ili jednom rečenicom rešavaju sve situacije. Potrebno ti je nekoliko onih nenormalnih koji će razumeti i imati dovoljno strpljenja da te puste, ali i da te drže. Ta mala grupa nenormalnih ljudi kao što si i sama, ako imaš sreće da ih nađeš, će ti pomoći da preživiš i ostaneš savršeno nenormalna u normalnom društvu.
Koliko god da se izmičeš zajedno sa svojim nenormalcima, opet će do tebe doći razno đubre koje prosto ne možeš da izbegneš, e zbog toga ti je potreban ventil. Da bi ostala nenormalana u normalnom društvu, moraš naći način da izbaciš sav bes i ljutnju iz sebe na produktivan način. Šetnja je zakon, misli i emocije se poslože onda kada to najmanje očekuješ. Pisanje i čitanje, takođe mnogo pomažu, krisališe se na taj način puno toga. Hodaj, trči, vozi bicikl ili se natakni na rolere koje možda po prvi put stavljaš na noge i najvažnije, ne boj se.
Nadam se da sam “ta mala grupa”
Mislim da znaš i sama odgovor, ali i da potvrdim, naravno da si deo te odabrane grupe.