Ovo je interesantno, barem meni. Kako dolazimo do nekih tema za razmišljanje?
Kod mene je to pročitana kniga ili odgledani film, razgovor sa prijateljem, često i sa nekim koga upoznam onako usput. Ponekad se dešava da jedna reč ili rečenica izazovu pravu buru u glavi. Tako sam, na primer, pre neki dan sam gledala jedan film. Danima nakon gledanja filma mi se osnovna tema vrtela po glavi i nikako me nije ostavlja na miru. To mi je bio znak! Aha, čekaj, zaustavi se na tome, rascepkaj tu temu, pa će ti se pojasniti.
Postoji u engleskom jeziku izraz ”comfort zone”, odnosno, sigurna zona ili zona komfora. Ovaj pojam odnosi se na mesto, okolnosti i ljude oko nas. Uglavnom na one stvari, događaje i pojave koje čine da se u tom okruženju osećamo sigurno. Sve dok je to oko nas tako postavljeno da u dobroj meri možemo da kontrolišemo naše postupke ili misli, osećamo se udobno.
Šta se dešava kad nam se namesti potpuno nova situacija, neka koju ni u snu nismo mogli da predvidimo? Šta se dešava sa nama, kada smo ne svojom voljom dovedeni do ivice te naše sigurne zone i kada smo naterani da iskoračimo iz nje!?
Odmah da Vam kažem, tada nastaju lomovi u glavi. Ponekad to ispadne dobro, ali ponekad može da bude i jako bolno. U tim trenucima padaju maske koje smo godinama tako brižno doterivali i sređivali, jer da se ne lažemo, svako od nas koliko god da je iskren ili otvoren, ima onu, jednu stvar koju krije od drugih. Možda svesno, a možda je nesvesno negde duboko zatrpana, pa se pojavi kada to najmanje očekujemo, odnosno, kada ne kontrolišemo situaciju oko nas.
Kada grupa maturanata ostane zaključana u školi celu noć, bez ikakve mogućnosti komunikacije sa bilo kim izvan škole to je momenat kad počinje priča o maskama. Ono što je crno, postaje belo i obrnuto. Oni ostaju sami sa sobom, sa svojim foliranjem, svojim strahovima, razmišljanjima, sa svojom farsom ili nekom drugom istinom.
Devojka koja je najpopularnija u odeljenju i u svemu je naj, naj, pokazuje svoje drugo lice, pokazuje slabost i nesigurnost. Neko drugi, ko važi za potpuno nebitnu osobu, postaje neko čije mišljenje je odjednom vredno pažnje. Nabildovani bundžija ćelavac postaje mekan k’o pamuk, a skromna i jedva primetna devojka, u stvari je deo visoke društvene elite.
Ovde sam dala primer srednjoškolaca, koji tek treba da oforme svoju ličnost. Deca koja nemaju pojma o životu, a već su napravili svoje zone u kojima se osećaju bezbedno. Nema veze da li su iskrivljene i napravljene po njihovoj meri, oni se u toj svojoj zamišljenoj priči osećaju odlično. Njihov svet i njihove maske, potpuno se poklapaju sa onim što žele da misle o sebi, a tako se predstavljaju i drugima.
Bojim se da ni mi “odrasli” nismo daleko dogurali. Štaviše, imamo mnogo više slojeva na sebi i nikada ne znamo kada će neki dobro skriveni i brižno upakovan sloj isplivati na površinu, a da mi to baš i ne želimo. U ekstremnim situacijama koje nam život namesti, u situacijama kada ne držimo sve konce u svojim rukama, u onim momentima kada ne možemo da se oslonimo na sebe, e tada maske padaju, a mi ostajemo razgolićeni.
Sami sa sobom. Da li bismo bili zadovoljni sobom i svojim reakcijama? Nažalost, na to pitanje ne možemo da damo odgovor. Onaj ko sebi može dati odgovor je osoba koja se našla u takvoj situaciji.
A možda to i nisu namerno napravljene maske. Možda je to u stvari, nepoznavanje sebe, svojih mogućnosti i svojih sposobnosti ili je to možda beg od sebe. Međutim, poželjno je da se ponekad maknemo iz te zone komfora u kojoj se osećamo toliko bezbedno, ako ni zbog čega drugog, ono da vidimo od čega smo sazdani.