Lovac na priče

Lovac – predator, ne zvuči baš najlepše, zar ne!? Šta je prva asocijacija, nego plen. Međutim, lovac na priče, to je nešto plemenito i sasvim je drugačije. Uhvatiti priče, saslušati ih i možda samo malo posložiti, a onda pustiti da žive svoj život. Neispričanih priča ima mnogo i ko zna gde se sve kriju, šta kriju i koliko su duboko zakopane. Možda je u njima sakrivena radost, tuga ili kakva šašava anegdota. Ko će znati sve to. Međutim, dajte da ih čujemo. Ima mnogo i onih ispričanih. One postoje, žive u nečijim mislima i zahvaljujući nekom skupljaču, izlaze povremeno na svetlost dana. Verovatno se našao neki lovac, neki strastveni entuzijasta, koji nije dozvolio da samo tako propadnu.

Sigurna sam i znam da svako, al’ baš svako od nas, ima barem jednu u svom sećanju. Valjalo bi to sačuvati ili još bolje zapisati. Ispričati i prepričati pa da negde ostane, da ima ko da prenese i možda ponovo negde ispriča. A ponekad se ne mogu ni zapisati sve priče, jer često onaj koji priča, čini to s toliko duha, da bi zapisana bila samo bleda slika. Na primer, ja se i danas sećam jednog letovanja od pre petnaestak godina i jednog deda Vase. Pomenuti dekica je bio vlasnik apartmana na moru, koji smo sa svojim prijateljima iznajmili. Pošto je kuća sa apartmanima bila na samoj obali mora i on je često tu dolazio malo da se osunča, a i na čašicu razgovora. Kakvih smo se samo tu priča naslušali, da ;ovek ne poveruje, a nije bio dosadan, naprotiv. I znao je meru, ispriča jednu pa ode, a sutra, eto ga opet.

Volim da slušam priče, a i mnogi vole da ih pričaju. Daleko od toga da nemam svoje priče, pa idem okolo i tražim tuđe, ne, ja uživam u pričama svake vrste. Zato nije ni čudno što sam “Gospodara prstenova” iščitala dva puta od prve do poslednje reči. Takođe, istoimeni, trodelni film i to onu produženu verziju, ni ne znam koliko puta sam odgledala. Priče i samo priče. Neke su poučne, druge tužne, izmišljene i poluizmišljene. Neke su toliko smešne da smeh zaustaviti ne možeš i titra ti na usnama svaki put kada se setiš.

Nekada u dalekoj, dalekoj prošlosti ljudi su se posle napornog dana okupljali oko nekog ognjišta i ispredali priče. Tada televizori nisu postojali, pa čak ni radio aparati. U to daleko vreme postojao je samo čovek, žena, životinja i priroda. Učili su jedni od drugih. Poštovali su jedni druge i kao rezultat uzajamne veze nastale su priče u kojima su svi bili čvrsto povezani. Među njima su bili i oni, maštoviti, zaduženi za priču, jer ne znaju svi da ispričaju onako sočno i pritom da ožive svaki pa i najmanji detalj.

A ljudi zaista vole da pričaju, dovoljno je samo pitanje postaviti – a kako ste…. Nije ni važno, da li se priča dogodila njima ili su je čuli negde, ali ljudi se užive, kao da je njihova. Nadograde i svoje ponešto, pa to na kraju preraste u veselu ili tužnu, u zavisnosti već od tematike, šaroliku igru reči.

Lovci, ribolovci, turisti, seljaci, radnici, šumari, vatrogasci, avanturisti, planinari, vinogradari; svi oni imaju svoje priče. A ja sam lovac. Verujte, mnogo više dobrih, stvarnih, životnih priča sam čula od ljudi, da ih nazovem, sa terena, nego od onih u svojoj okolini. Znate, ove priče ovde, u gradu, nekako su prazne i čini se da se samo bave stvarima koje su trenutno, hit. One prave, sada to znam, nikada neću naći u gradu. Što je to tako? Ne znam, živi se i u gradu, kao i svuda oko njega, ali grad je nekako postao plastičan i nemaštovit, a s njim i ljudi. Beskrajna jurnjava za poslom i novcem, odvoženju i dovoženju dece i roditelja, nekako je uništila svaku priču. Nije da se žalim i sama živim u gradu, ali zaista ne pamtim kada sam, ja kao lovac na priče, čula u gradu neku dobru. Nema se vremena.

Mislim da je vreme da se trgnemo i zastanemo, uključimo maštu, gurnemo probleme u stranu i ispričamo neku priču.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.