Ljubaznost

Ljubaznost, to je kategorija koja je sve manje u upotrebi. Mnogo i previše mnogo smo ljuti, narogušeni i netrpeljivi. Međutim, kada nekome poklonimo malo ljubaznosti iz navike, zabrinutosti ili nekih drugih razloga mi kreiramo toplotu koja može da zagreje i najhladnije srce.

Zagledajmo se u sebe i razmislimo o tome šta je ono što nas najviše oraspoloži, nešto što nam vrati osmeh na lice, a zatim, priuštimo to i drugim ljudima.

Takođe, jako je lepo kad žena prilazi stolu za kojim sedi muškarac ili muškarci, on ili oni ustaju u znak pažnje ili poštovanja. Vratimo se u vreme naših baka kada je poštovanje imalo svoju težinu i kada je sve mrisalo na kolačiće i tek napravljen kakao. Usput da kažem, moja baka je pravila najukusniji kakao na svetu.

Danas je to – e, ’de si, š’a ima….aj’ sedi. Druga su vremena, ali opet… Da li bi svet bio lepši kada bi bilo više ljubaznih ljudi?

Nego, da se vratim na glavnu temu, ovo što sam spomenula su maniri, a pričala sam o ljubaznosti.

Ali, ja nemam para – kako da pomognem – nemam vremena Ili ne mogu… Te izgovore smo već čuli. Međutim, možda niste čuli da ljubaznost ne traži mnogo. Ponekad je to jedno obično “hvala”, “dobar dan” ili “izvini”…

Ponekad je to pomoć bakici da pređe ulicu. Mnogo češće je to neka topla reč ljudima u nevolji, savet Ili neko slatko pismo. Poklončić, možda mafin kojim možemo da usrećimo dame koje održavaju zgradu u kojoj radimo ili stanujemo. Pozdravimo velikim osmehom portira na vratima koji se satima dosađuje i nema s kim da progovori. Jer, ne zaboravimo to, svi mi prolazimo kroz slične muke i ponekad teške trenutke.

Na moju veliku radost, primetila sam neke sitne znake, počelo je sve češće da se dešava nešto čudno, dobro, lepo. Teška su vremena, prepuna straha i stresa, a u teškim danima potreba da se okrenemo jedni drugima, čovečnosti i toplini je sve veća. U ekonomskoj oskudici  prosto vapimo za solidarnošću, povezanosti i blizini. I ne samo to, ljudi postaju, čini mi se, ljubazniji čak i prema potpunim strancima i slučajnim prolaznicima. Da, to sam primetila. Na ulici, u trgovini, u prevozu i pomislila sam, hmm, možda ipak ima nade za nas.

Kako bi to bilo dobro kada bi ljubaznost postala “dop”, ali onaj zdrav dop, onaj koji nas čini srećnima i to na najprirodniji način. Kada bismo postali ovisnici o ljubaznosti to bi nam dalo krila da letimo ili plivamo u moru lepih i prijatnih misli. Bajka ili neka lepa priča za laku noć, možda pružena ruka nemoćnima ili nešto drugo. Ko zna šta još lepo može da pokrene naš mehanizam dobrih i lepih misli, kao i delovanja.

Ljubaznost je svuda oko nas. Oslušnimo je. Primetimo je. Probudimo je. Osetimo je u nama i oko nas, i pridružimo se revoluciji dobrih duša. Bićemo i sami srećniji i zdraviji. A sigurno je da ćemo nekome ulepšati dan, a možda ceo život.