Leto - čamci - zora - sunce

Leto – čamci – zora – sunce

Sećanje na jedno leto, na sunce, na delić mladosti i jedna dočekana zora nikad kao tog jutra davne, davne godine još iz prošlog veka. Ahh kako je to bilo dobro. Moja deca vole da me začikavaju – ti si iz prošlog veka – pa dobro, jesam.
U svojoj mladosti imala sam baš veliko društvo, sjajno smo se zabavljali, ideje su se množile proporcionalno sa našim finansijskim mogućnostima.
Naravno, sve što je povezano sa mladošću budi u nama lepa sećanja i svaka generacija ima svoje priče za koje misli da su nešto posebno. Da li sam subjektivna, možda malkice i jesam, ali to sad nije ni važno. Naše su i bile posebne, zbog toga što su naše, a ova koju ću sad ispričati spada u sam vrh genijalnih gluposti u kojima smo savršeno uživali.

Elem, tog leta smo smislili da kampujemo na obali Dunava u blizini našeg grada. Naravno, inicijatori su bili moji tadašnji prijatelji, a sadašnji kumovi, okosnica društva oko kojeg se mnogo toga vrtelo. Njih dvoje su jednostavno bili, njih dvoje. Uvek zajedno, skladni i stabilni. Kad se jedno pojavi bez onog drugog, odmah sledi pitanje, a gde je…
Moram dobro da pazim šta pišem pošto znam da će i oni ovo pročitati, pa nemam puno prostora da se razmašem u svojoj mašti, ali ipak, mašta može svašta!
Kada se pročula ideja o kampovanju, vrlo brzo su se priključili još neki ljudi iz tog velikog društva tako da nas je bilo otprilike desetak stalnih, a padobranaca koliko ti duša želi. Kako kome dune, tako samo bane, danju, noću, ma to uopšte nije bilo važno. Znalo se tu nakupiti ljudi, naših prijatelja, drugara….aaa ono kao, ma idemo do njih, tamo je zabava. I bila je.

Danju kupanje, pecanje; noću gitara, pevanje, kartanje, zezanje, a između toga nabavka, roštiljanje… aktivnosti, kako kome šta odgovara…sunce, reka, sloboda, brate, slobodaa!
Moram da kažem, mada nije baš pedagoški, verovatno će ovo da čitaju i moja deca, ali tako je bilo, šta ću, znalo se tu i popiti, pa je tada kampovanje prerastalo u neku drugu dimenziju….žurkaaa!

Pošto smo već neko vreme bili udaljeni od civilizacije, jedne večeri nam je jedna zgodna ideja začeprkala maštu, istog momenta je na veliko oduševljenje svih bila i prihvaćena. Idemo čamcima do naše omiljene diskoteke gde je ostatak društva, subota je, i svi su tamo.

Dva čamca, takozvane Čiklje /Šiklje, to su Vam drveni, dugački i relativno uzani čamci, uobičajeno dunavsko prevozno sredstvo, na svakoj po jedan motor i mi u njima, natrpani kao sardine. Još jedna avantura upravo je počinjala. Uz galamu, šalu, dobacivanje, ko je brži i ko će pre, krenuli smo u noć. Trebalo nam je nekih sat-dva da dođemo, međutim, ništa to nama nije bilo važno, jer kako smo se približavali našem cilju, uzbuđenje i dobro raspoloženje bivalo je sve veće.
Kad smo se pojavili u diskoteci, to je bilo opšte oduševljenje, atrakcija, niko nas nije očekivao, a još kad smo rekli da smo došli čamcima, jednoglasno smo proglašeni ludim od svih prisutnih. Na našem omiljenom mestu smo se pošteno i propisno zabavili, uostalom, kako smo to oduvek i radili. Da sad ne idem u detalje, ali bio je to još jedan fantastičan provod u našem stilu.

Fajront, bilo je vreme da krenemo nazad. Čekajte, nije to još kraj, najbolji deo tek dolazi.

Kroz mrklu noć, veselo društvo krenulo je put kampa. Još pod utiskom dobre zabave i nesvakidašnjeg iznenađenja koje smo priredili celom društvu, dobacivali smo šale jedni drugima, iz jednog čamca u drugi, vikali, prepričavali, pevali. Dunav, čamci, vika, galama, pesma, mrkla noć i mi, na sred te ogromne reke.

Odjednom, presekla nas je snažna brodska sirena, osvetlio nas je neki ogromni reflektor, a mi prestravljeni, nemamo pojma šta se dešava. Zaledili smo se! Okrenuvši se, zaslepljeni onim reflektorom, videli smo brod koji nam se velikom brzinom približava. Bio je to rečni putnički Kruzer, koji je išao mnogo brže od ostalih rečnih brodova, a mi tačno ispred njega. Kruzer je mahnito signalizirao reflektorom, brodskom sirenom. U tom mraku suviše brzo nam približio, a mi od silne galame koju smo dizali, nismo ga ni čuli, ni videli.
Naši kormilari su brzinom munje skrenuli čamce prema obali – nadesno, nadesno – prestravljeno smo vikali svi u glas dok nam se Kruzer sve više približavao. Reflektor i sirena koja nam je probijala uši još više nam je podizala adrenalin, koji je ionako već bio podignut do maksimuma.
Uspeli smo da se maknemo sa njegove rute, protutnjao je pored nas kao Tornado, i dalje nas osvetljavajući onim reflektorom, a onda su naišli talasi. Taman kad smo odahnuli što je prošao brod, i što smo mu pobegli, krenulo je drugo ludilo. Kako smo se iščupali iz tih velikih za Dunav, talasa, ni dan danas ne znam. Znam samo da smo prestravljeni i u tišini napokon došli do svog kampa.

Izašli smo iz čamaca, smrvljeni posedali ko je gde stigao, a već je i zora svitala.

Onako u tišini, još uvek pod utiskom, niko ni reč da progovori, a onda se pojavilo sunce. Kakav je to bio doživljaj. To je bilo najlepše svitanje i najsjajnije sunce koje sam ikad doživela.
Danas, nakon mnogo godina ovo se još uvek prepričava, u užem i širem društvu, naravno, sada kroz smeh i doskočice, ali tada…
Mladost – ludost, mogla nas je skupo koštati, zapisujem da ne zaboravim, a i da ostane pisani trag, na jednu nezaboravnu noć, jer je cela bila jedna velika avantura koja se na svu sreću dobro završila.

A sunce tog jutra, te zore, nikad nije bilo lepše.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.