Lepota i šarm je ono što nas obara s nogu. Zadivljuje nas, mami i parališe, a ne znamo tačno da opišemo. I onda kažemo, ima ono, ne znam šta ili ima ono nešto.
Ostavlja nas bez daha. Nju vrlo lako prepoznamo i definišemo, jer je napadna. Možemo nadugačo i naširoko da pričamo o ukusima, ali džaba, lepota je lepa i tu nema, stvar je ukusa. Tera nas da je gledamo, duboko doživljavamo i proživljavamo. Nekada smo i u strahu od lepote, jer izaziva strahopoštovanje. Ostanemo zablokirani, nemi. Kada ugledamo nekakav prizor, nekakav pejzaž pred kojim stojimo satima, nemo gledamo i upijamo. Prizor koji ostaje duboko u nama i bilo bi sjajno da možemo da prigrlimo, jer mi sve volimo da svojatamo, ali ne može. Nedodirljiva je i samo svoja. Zaneseni tom lepotom kojoj uvek moramo i možemo da se vratimo, prosto smo nemoćni. Ona je tu i ne ide nigde.
Lepota je karakeristična za ljude, životinje, ideje, objekte, mesta. Apsolutno sve čega se setimo ima svoju lepotu. Zavisi šta ko traži i kako ko od nas doživljava lepotu, a sve je krajnje individualno.
Kad pričamo o lepoti, postoji ona fizička, takođe postoji i ona unutrašnja, a to je, lepota duše. Tek ovde su stvari komplikovane. Šta u stvari znači lepota duše? Mislim da kod ove definicije postoji još veća individualizacija.
Po Platonu lepota duše je manifestacija dobrote, a Plotin kaže da je ona produkt lepe duše. Igra reči ili različito poimanje, skoro da se svodi na isto. Ako je duša lepa, samim tim je i dobra. Mislim, nemam ja šta tu da filozofiram pored ove dvojice velikana. S druge strane, svako od nas ima pravo na svoje mišljenje. A da bismo došli do svog mišljenja ili stava dolazimo do još jedne lepote, a to je lepota saznavanja. Da li ćemo do nje doći putem učenja, čitanja, ili kroz vlastita iskustva i spoznaje, za svakoga je različito i svako bira svoje puteve.
Moj deda, na primer, nisam sigurna da je u životu pročitao i jednu knjigu, a uvek je znao tako mudro i nenametljivo da priča, da se i dan, danas pitam odakle mu sve to. Ne znam, valjda iskustvo, život, sve to kombinovano sa prirodnom inteligencijom. Za njega sa sigurnošću mogu reći da je imao ono nešto u sebi. Obožavala sam da ga slušam, a i danas su mi u glavi mnoge njegove lepe misli i priče.
Kažu da unutrašnja lepota privlači kao magnet, a to je šarm. I sad, pitam se, koja je lepša, unutrašnja ili spoljna, a možda to i nije za poređenje. Svaku je potrebno ostaviti da egzistira sama.
Za spoljnu lepotu nije nam potrebno mnogo da je uočimo. U sekundi naše oko registruje ono što mu je lepo. A ako je prazna, ako iza nje ništa ne stoji džaba nam sva lepota sveta. Albert Kami je zapisao da je lepota bez draži isto što i udica bez mamca.
Za ovu drugu, unutrašnju, tu već moramo dublje da začeprkamo. Često je prikrivena i do nje se malo teže dolazi. Moramo malo više da joj se posvetimo, ali isplati se. Obasja nas lepota nečije duše, zrači iz nje energija, toplina i sklad. Volimo kad imamo pored sebe takvu osobu, jer je kao melem. Možda smo i sami nekome takvi, a da to ni ne znamo.
Za pravične, plemenite i tople osobe kažemo da su lepi, iako fizički, možda to nisu. Za sebične, nadobudne, zajedljive teško ćemo reći da su lepe, koliko god da su fizički zgodne i atraktivne.
Ako bismo objedinili obe lepote kao krajnju povezanost sa samim sobom i elementima spoljnog sveta, onda bismo dobili savršeno biće. To je teško i nemoguće ili možda ipak jeste. Mnogo toga je napisano na ovu temu, ništa novo nisam ni ja rekla. Sve je kombinacija mojih misli, životnog iskustva i onoga što sam shvatila čitajući razne stvari.
Postoji još jedna stvar koja mi je interesantna i o kojoj bih volela da kažem par reči. To je kada nas neko ili nešto zagolica, pa kažemo – ima ono nešto u sebi – a ne znamo baš da opišemo šta je to. Bilo da je u pitanju prijateljstvo, poznanstvo ili ljubav. To je šarm. Prirodni, urođeni, harizmatični, onaj koji pleni. Sigurno smo sreli ili upoznali osobu koja ima to nešto posebno u sebi. I ma koliko se trudili ne pronalazimo adekvatno objašnjenje, ali obara nas.
Poznato je i da neki ljudi s godinama postaju lepši, odnosno, privlačniji. Steknu samopouzdanje, znaju šta hoće, umeju da vladaju sobom i zadovoljniji su izborima koje prave. Po pravilu imaju “ono nešto” ili “ono, ne znam šta”, a nas očarava. Veoma je teško opisati ga rečima i precizno definisati.
Šarm i kako ga steći? Nikako. Ili imaš to u sebi, ili nemaš. Ne možeš nigde naučiti nešto o tome. Ne postoji čak ni tromesečni kurs. To je nenaučivo, ali je čudesno, zavodljivo, inspirativno i zarazno. Šarm je spontan i to je ono što je najlepše kod njega. Takođe, može i da se zloupotrebi, ali ja ću se zadržati na njegovoj dobroj strani.
Ljudi nedoljivog šarma imaju moćno oružje protiv svih problema i prepreka u životu, a to je osmeh i zrače neverovatno lepom energijom. Posebni su, a svojim energetskim vibracijama privlače ljude sebi. Brojna istraživanja su pokazala da je šarm usko povezan sa socijalnom i emocionalnom inteligencijom. Mada, ne baš uvek. Naime, imala sam drugaricu sa neverovatnom harizmom, plenila je gde god bi se pojavila, ali sve je to bilo, nekako, na prvu loptu. Vremenom sam shvatila da nema ni trunku empatije i sve se vrtelo oko njenog ega. Tako da, šarm je i lep, zavodljiv, ali i varljiv.
Vratimo se nekim lepim stvarima gde je život jednostavniji i lepši kad su ljudi svesni, otvoreni, iskreni i prijateljski nastrojeni. Rekla bih da je to, u stvari, najveća lepota, a svakako i šarm.