Lepota i šarm nečega ili nekoga. Ono što nas obara s nogu, zadivljuje nas, mami nas, a ne znamo tačno da opišemo. I onda kažemo, ima ono ne znam šta ili ima ono nešto.
Lepota nas ostavlja bez daha. Nju vrlo lako prepoznamo i definišemo. Tu možemo nadugačo i naširoko da pričamo. Lepota je napadna. Lepota nas tera da je gledamo, doživljavamo, proživljavamo. Nekada smo i u strahu od lepote, izaziva u nama strahopoštovanje. Ostanemo zablokirani, nemi. Kada ugledamo nekakav prizor, nekakav pejzaž pred kojim možemo da stojimo satima, nemo gledamo i upijamo. Taj prizor ostaje u nama, duboko, zaneseni lepotom kojoj uvek moramo i možemo da se vratimo.
Lepota je karakeristična za ljude, životinje, ideje, objekte, mesta. Apsolutno sve čega se setimo ima svoju lepotu.
Zavisi šta ko traži, i kako ko od nas doživljava lepotu, sve je krajnje individualno.
Kad pričamo o lepoti, postoji ona fizička, a takođe postoji i ona unutrašnja, lepota duše. Tek ovde su stvari komplikovane. Šta u stvari znači lepota duše? Mislim da kod ove definicije postoji još veća individualizacija.
Po Platonu lepota duše je manifestacija dobrote, a Plotin kaže da je ona produkt lepe duše. Igra reči ili različito poimanje, skoro da se svodi na isto. Ako je duša lepa, samim tim je i dobra. Mislim, nemam ja šta tu da filozofiram pored ove dvojice velikana. A s’ druge strane, svako od nas ima pravo na svoje mišljenje. A da bismo došli do svog mišljenja ili stava po nekom pitanju dolazimo do još jedne lepote, a to je lepota saznavanja. Da li ćemo do nje doći putem učenja, čitanja, ili kroz vlastita iskustva i spoznaje, za svakoga je različito i svako bira svoje puteve.
Moj deda na primer, nisam sigurna da je u životu pročitao i jednu knjigu, a uvek je znao tako mudro i nenametljivo da priča, da se i dan, danas pitam odakle mu sve to. Ne znam, valjda iskustvo, život, sve to kombinovano sa prirodnom inteligencijom. Za njega sa sigurnošću mogu reći da je imao ono nešto u sebi. Obožavala sam da ga slušam, a i danas su mi u glavi mnoge njegove lepe misli i priče.
Kažu da unutrašnja lepota privlači kao magnet, i sad, pitam se, koja je lepša, unutrašnja ili spoljna, a možda to i nije za poređenje. Svaku je potrebno ostaviti da egzistira sama za sebe.
Za spoljnu lepotu nije nam potrebno mnogo da je uočimo, u sekundi naše oko registruje ono što mu je lepo. A ako je prazna, ako iza nje ništa ne stoji džaba nam sva lepota sveta. Albert Kami je zapisao da je lepota bez draži isto što i udica bez mamca.
Za ovu drugu, tu već moramo dublje da začeprkamo. Često je prikrivena, i do nje se malo teže dolazi. Moramo malo više da joj se posvetimo, ali isplati se. Obasja nas lepota nečije duše, zrači iz nje energija, toplina i sklad. Jednostavno moramo da imamo pored sebe takvu osobu, a možda smo i sami nekome takvi.
Za pravične, plemenite i tople osobe kažemo da su lepi, iako fizički, možda to nisu. Za sebične, nadobudne, zajedljive osobe teško ćemo reći da su lepe, koliko god da su fizički zgodne i atraktivne.
Ako bismo objedinili obe lepote kao krajnju povezanost sa samim sobom i elementima spoljnog sveta, onda bismo dobili savršeno biće, a to je teško i nemoguće ili možda ipak jeste.
Mnogo toga je napisano na ovu temu, ništa novo nisam ni ja rekla, kombinacija mojih misli, životnog iskustva i onoga što sam shvatila čitajući razne stvari.
Postoji još jedna stvar koja mi je interesantna i o kojoj bih volela da kažem par reči. To je kada nas neko ili nešto zagolica, pa kažemo -ima ono nešto u sebi – a ne znamo baš da opišemo šta je to što nas je privuklo. Bilo da je u pitanju prijateljstvo, poznanstvo ili ljubav.
To je šarm. Prirodni, urođeni, harizmatični, onaj koji pleni. Svi smo sigurno sreli ili upoznali osobu koja ima to nešto posebno u sebi. I ma koliko se trudili ne pronalazimo adekvatno objašnjenje.
Poznato je i da neki ljudi s godinama postaju lepši, jer dobiju samopouzdanje, znaju šta hoće, umeju da vladaju sobom, zadovoljniji su izborima koje prave i po pravilu imaju ”ono nešto” ili ”ono ne znam šta”, što nas očarava, a veoma je teško iskazati ga rečima i precizno definisati.
Šarm i kako ga steći? Nikako, ili imaš to u sebi ili nemaš. Ne možeš nigde naučiti nešto o tome. Ne postoji čak ni tromesečni kurs. To je nenaučivo, ali je čudesno, zavodljivo, inspirativno i zarazno. Šarm je spontan i to je ono što je najlepše kod njega. Šarm, takođe, može i da se zloupotrebi, ali ja ću se zadržati na njegovoj dobroj strani, u kome je život jednostavniji i lepši kad su ljudi svesni, otvoreni, iskreni i prijateljski nastrojeni.