Danas pada kiša. Pomalo je i vetrovito. Uh, mrzi nas kad po kiši moramo napolje. Kad kažemo, kiša, prva asocijacija, uglavnom je, sivo, mračno, ljigavo, hladno. Jeste, danas je takav dan, još uvek je zima, nije ni čudno. Poželiš da se zavučeš, ušuškaš, odgledaš neki film ili čitaš dobru knjigu. Ništa, baš ništa te ne vuče napolje.
Ali, nisu sve kiše jednake.
Postoje prolećne kiše, one nisu tako sive, sve počinje da buja, drveće, cveće. Zeleno, na koju god stranu da se okrenemo. A miris prolećne kiše je poseban, blagotvoran i opojan, miriše na početak. Sve se ponovo stvara, priroda se budi, dani su sve duži, a kiša je lagana, prozračna, a nagoveštava i brz iako stidljiv, dolazak sunčevih zraka. Šetnja po kiši, u proleće prija, lagano, korak pred korak, malo sete i malo prošlosti. Sve se nekako izmeša, a nije tužno, naprotiv. U detinjstvu i mladosti najviše sam volela da se šetam baš u proleće kada pada kiša. Tada čak, i zemlja i trava drugačije mirišu, poletno, sveže, mirišu na život. Volim i danas prolećne kiše, kada se izmešaju svi mirisi tek propupalog cveća sa mirisima drveća. A lipa, to je tek poseban doživljaj, leto je već na pragu, kiše su tople i onda, cvetanje lipe, taj najlepši miris odavno memorisan meni u glavi, jer me poseća na moj rodni grad. A kao da su se stopili u jedno, barem u proleće, moj rodni grad i grad u kojem živim. Ne mogu da napravim razliku kada su u pitanju prolećne kiše, predivni su, tako okupani i mirisni. Potpuno jednako mirišu tada.
Zatim idu letnje kiše. One su, takođe, priča za sebe. Burne, silovite, obilne. U sekundi te pretvore u potpuno okupanu, mokru do gole kože, spodobu. Tu nema užitka, samo što brže da se nađe zaklon. Bez najave, samo tresnu, nebom se prolamaju munje i onda grom, sve se zatrese. Letnje kiše, zastrašujuće, lepe, još kad je vreo dan, da nema one grmljavine, dođe ti da bosim nogama tapkaš po barama i kao dete uživaš. Mada, nije baš najprijatnije kad iz vrelog asfalta krenu isparenja, uprkos trenutnom osveženju sve vrlo brzo postaje vrelo. Ne tako retko, dešava se da kiša još pada punom snagom, pljusak, pravi, pravcati, a pomalja se sunce. Eh, tada nastaje najlepši deo. Duga, u svim svojim bojama. Lepeza radosti i sreće. Nema osobe koja se neće nasmešiti kad ugleda dugu. Taj raskošni praznik boja. Prošetala bih se ja i po najvećem i najjačem letnjem pljusku, nego se plašim grmljavine, ali onda nađem neku nadstrešnicu, pod nju se sakrijem i posmatram i osećam tu silinu i snagu prirode.
Jesen, heh, nekome su jesenje kiše najlepše. Razlikujemo se svi, i naravno o ukusima ne vredi raspravljati. Meni su jesenje kiše dosadne, sipi, sipi. Uprkos svim bojama koje one sa sobom nose, uprkos mirisu pečenog kestenja. Kad danima onako rominja, i ne vidi joj se kraj, a nagoveštaj zime, hladne, mračne je na pragu. Kažu, jesen ima dušu, potrebno je uživati u njoj. Ne bih ja baš, možda da popričam sa nekim ko voli jesenje kiše, da mi otvori oči, pa da naučim da uživam i u njima, što da ne.
Kiša gotovo uvek doziva neku melanholiju, neke oproštaje, stvarne ili umišljene, kod nekoga su sinonim za depresivno raspoloženje, a postoje i vesele kiše, takođe i one silovite. U svakom slučaju, sve zavisi od godišnjeg doba i našeg raspoloženja.
Čujem negde u krajičku mozga grupu Drugi način i njihovu pesmu ”Lile su kiše”, i razmišljam, kiše i nisu tako strašne i gadne, kao i sve u životu, zavisi s koje strane gledamo. Kiša? Pa šta, od nje se raste, i zaslužila je da bar jednom dobije ovacije.
