Jutro na Adi

Nakon višednevnog premišljanja, jedno letnje jutro izmamilo me je napokon napolje. To čak nije bilo ni jutro. to je bila rana zora.
Dakle, to jutro, ustala sam u četiri, spremila se, uzjahala svoj bajs i pošla prema Adi Ciganliji.
Posle vrele noći, i prevrtanja u krevetu, ovo jutro bilo je pravo osveženje. Znala sam da u to vreme na jezeru nema ni žive duše, možda poneki rekreativac ili neki zaluđenik u jutarnje časove, baš kao i ja.
Biciklistička staza uz Savu, potpuno prazna, grad tih i uspavan, još neprobuđen. Svakim okretom pedala osećala sam se sve bolje. Nestala je lepljivost od prethodne noći, umor od prevrtanja u krevetu. Užitak tog jutra bio je samo pojačan, dolaskom na Adu.
Svežina, jezero mirno kao ulje, a površina svetluca od tek izašlog sunca, u daljini cvrkut ptica, nestvarno. Oaza. Skoro u samom centru grada, a tako tiho, zeleno, osvežavajuće.
Miruje jezero, miruje šuma, staza, trava. Nema buke iz okolnih kafića.
Ne, nije mi potrebna ni muzika, skinula sam slušalice i ugasila telefon, prava šteta bi bila ne upijati okoliš, cvrkut, šum. Mir, tišina samo to je važno u ovom uzvišenom času.
Sva čula su mi izoštrena i upijaju miris, zvuk. Nirvana. Potpuno stapanje sa prirodom. Pomislih u sebi, znači, tako to izgleda kad se prepustiš da te vodi priroda.
Što duže, što dalje, u krug oko jezera.
Po jezeru lagano klizi osmerac iz obližnjeg veslačkog kluba, čujem samo zvuk vesala koja istim ritmom uranjaju u vodu.
Razmišljam, zašto mi je bilo potrebno toliko vremena da se nakanim i pođem u ovu jutarnju čaroliju.
Šta je to što me drži prikovanu za vreli krevet? Inertnost, linija manjeg otpora, letargija? Užas!
Potrebno je samo jednom se naterati, posle je sve lakše, tim pre što je osećaj tako oslobađajući, lagan, poletan.
A duša, ona uživa.
Došlo mi je da zagrlim celo jezero, šumu koja ga okružuje, da stanem, da legnem i ispružim se koliko sam dugačka, u tu predivnu, zelenu, rosom pokrivenu travu. Uopšte nam nije potrebno mnogo da sebi priuštimo ovakve trenutke sreće i blaženstva.
Sada je zima, hladno je, promiče sneg pomešan sa kišom. Po glavi mi se vrti ono letnje jutro.
Samo, i mi ljudi smo čudna sorta. Uvek želimo i težimo nečem drugom, prošlom. Sigurna sam da i u zimskom danu mogu da pronađem neki čaroban trenutak. Zimsko jutro, takođe ima svoje čari, a letnje, pa dobro, doći će i ono ponovo.