Nisu ljudi uvek spremni za otvorenost i iskrenost, a opet, toliko se priča o tome. Ma koliko da ste sa nekim prijatelj, neće mu baš uvek prijati istina. Uostalom, čija istina, vaša, naša, njegova, njena!? Neke istine su i neugodne i sa njima je potrebno pažljivo postupati. Kad mi neko kaže ili traži savet, po pravilu mi se dešava da ono što kažem, u startu bude odbačeno. Ne zato što nisam u pravu, nego zbog toga što u tom momentu, toj osobi nije prijalo ono što govorim. Posle izgovorenog ljudi se štrecnu i zatim redovno ide rogatanje i dokazivanje ko je u pravu, a ko nije.
Što si bliskiji sa nekim to je rogatanje veće, a trebalo bi da bude obrnuto. U sekundi se podižu odbrambeni mehanizmi. Ljudi samo žele da čuju potvrdu, odnosno, aminovanje za svoje postupke. Žele da čuju nešto lepo o sebi. Žele da budu pohvaljeni. A svojom iskrenošću, nekoga možemo i povrediti. Neretko se dešava i pogrešno tumačenje, a tada tek dolazi do zavrzlame.
Ono što je moja istina ili iskrenost, ne mora nužno da znači i da je nečija tuđa.
Reći nekome “to i to si uradiola loše, nisi trebala tako”, to je čist poziv na verbalni duel. Ježim se od toga. Razgovor istog trenutka prerasta u nadmetanje i dokazivanje, nedokazanog. U svojoj glavi imamo sliku naših postupaka, kao posledicu razmišljanja i delovanja. U suštini, mi vrlo dobro znamo zašto i kada nešto radimo. Naravno da tu ima i pogrešnih koraka. Naravno da ima i dobrih stvari. Znamo to i sami.
Dešava se i da nismo sigurni u sebe, sumnjamo u svoje postupke, tada zažmurimo, pa kako prođe. Nisam baš sigurna da je bilo kome u tom trenutku nesigurnosti potrebna nečija iskrenost ili istina. Možda može samo da pogorša stvari.
Jedan naš prijatelj ima neki porok, neka to bude npr. kockanje. Taj naš prijatelj i te kako dobro zna da ga svi osuđuju zbog toga i da mu niko to ne odobrava. Istina je stavljena pred njega, to mu ne prija, a pritom niko ga ne napušta. Međutim, niko neće ni uspeti da ga odgovori od tog poroka dok njemu samom ne klikne u glavi. I šta onda za njega ili nju znači izrečena istina? Svi poroci su krupne stvari. Postoje i bezazlene, svakodnevne situacije u kojima se traži iskrenost, štaviše, insistira se na tome, ali ponekad ne prođe baš sve kako treba.
A sad možemo i da postavimo pitanje, šta će nam onda prijatelji ako nam ne govore istinu? Potrebno je reći istinu, nije dobro biti neiskren, takođe, ni biti licemeran. Ali, čak i sa najbliskijom osobom na svetu mora se pažljivo postupiti i upotrebiti puno suptilnosti prilikom saopštavanja svog mišljenja. Nikada nismo sigurni da li je u tom trenutku njihov prag tolerancije na niskom nivou i nije u stanju da prihvati iskrenost ili istinu.
Po svom karakteru, klasičan sam slušač i napokon mi je jasno zašto ljudi traže i žele moje društvo. Ne zbog mene same, nego zbog toga što imaju nekoga ko će ih saslušati. Takođe i zbog vremena posvećenog njima kao i bezgraničnog strpljenja. Odavno sam shvatila da su ljudima potrebni slušači, pa se tako i ponašam.
Meni to odgovara, obzirom na to da nisam preterano podložna otvaranju svojih pandorinih kutija. Nije da sad ja nikome ništa ne pričam o sebi, volim i želim, ali uglavnom je to neka skraćena varijanta. Čim primetim i osetim da je kod mog sagovornika popustila pažnja, aha, to je to, dosta. Svoju neku minutažu sam ispunila, vreme je da se krene u monolog s druge strane stola.
Filantrop sam i volim da slušam tuđe priče, ne radi spletkarenja, već zbog toga što u svakoj ima ponešto ružno i ponešto lepo. Uvek tražim ono lepo, a osim toga, slušajući, puno toga može i da se nauči. Lepo je razgovarati, razmenjivati mišljenja. Dobro je kad se ne radi o monologu nego sve teče dvosmerno. Samo, ima jedna stvar, ne pamtim kada sam vodila jedan dvosmeran razgovor u kojem sam zaista uživala. Da se razumemo, okružena sam dobrim ljudima, takođe i dobrim prijateljima, ali mi stalno fali ono nešto, a sad sam definisala i šta.
Previše ima frustracije i nezadovoljstva oko nas, pa čak i u nama samima i ljudi moraju negde da se isprazne, da nađu taj preko potreban ventil. Razumem to i nije mi teško saslušati, ako znam da ću na taj način bar malo da pomognem. Ne znam da li su godine za nama ostavile svoj trag ili živimo previše napeto. Često smo kao lišće na vetru koje bez nekog velikog cilja ispred sebe, leluja i leti tamo gde je struja jača. Sve mi liči na tako nešto, stihijsko. Mislim da je, ipak, najvažnija iskrenost prema samom sebi, duboka introspekcija, samoanaliza i samokritičnost.
I zato, kad osetim da je nekome potrebna priča ili moje mišljenje, ja se samo udobno zavalim u neku fotelju, naštelujem se za slušanje i ne razmišljam mnogo o savetovanju ili istini, jer se to i ne traži. Istina je u svima nama, međutim, više od istine potreban nam je neko ko će nas saslušati.