Svoje utočište našla sam ispod narandžastog neba. Tamo gde Sunce pleše kroz oblake, a nežni talasi ljube beli pesak. Vreme je godišnjih odmora i ne znam da li ću otići bilo gde, ali želim i maštam. Možda sad nije pravo vreme da o tome razmišljam, krupne stvari se dešavaju i važnije su od svakog morskog talasa. Međutim, čim se pojave vreli dani, nekako se želja za opuštanjem pored mora, nameće svom silinom.
Misli, neobuzdano počinju da se prepliću po glavi. Važna stvar je, iza one jedne krivine, prvi pogled na more. Uzbuđenje, kakvo je to bilo uzbuđenje. Kad sam još bila dete, to je bila jedina stvar, nakon iscrpljujuće i duge vožnje, koju sam s nestrpljenjem, čekala. A kada bi se pojavilo, uhh, tada sam već razmišljala u kojem koferu se nalazi kupaći kostim. Mi, kontinentalci, mi stalno patimo za tim morem i ne možemo da dočekamo trenutak dolaska.
Kako se približavamo, osetim miris. Taj opojni miris mora, soli, čempresa, zvuk cvrčaka i talasa koji se lenjo valjaju ka obali. Zapljuskuju je, lagano, kad je sve mirno, udaraju, kad je vetrovito. Nije mi uopšte važno, samo želim da sam ispod tog narandžastog neba u smiraj dana i da sve osetim. Galeba u letu da vidim, iglice čempresa pod nogama da osetim i da mirujem. Izvalim se u plićak, pa neka me zapljuskuje do mile volje. Koliko samo zavidim ljudima koji žive na moru. Možda je njima i dosadilo, čini mi se da meni nikada ne bi. Razmena energije je blogorodna, okrepljujuća. More postaje moj najbolji terapeut. Izvlači sve ono što se nagomilalo; stres, probleme i ko zna šta još, i čini ih dalekim, pomalo nevažnim.
Živim pored velike reke, tačnije pored dve reke i jednog jezera, ali more, ono nema poređenja. I nije svejedno biti pored reke ispod narandžastog neba, i biti pored mora. Reka i jezero ne mirišu isto, ugođaj nije isti. Ništa me ne opušta tu u toj gradskoj vrevi, iako su lepi, svako za sebe i jezero, i reka.
Kad zorom ustanem, dok još svi spavaju, odem na plažu i nigde nikoga nema. Meni je to nirvana, sva čula utihnu. Ležim ili sedim, duboko dišem i svaki put razmišljam, koliko velike ruke bih morala da imam da sve to zagrlim. A kad bih još mogla da ponesem sa sobom, barem deo, kako bi to bilo dobro. Tamo, u daljini, vidim čamac, ribar baca mrežu. Jedna ribica se čak praćaka tu oko mene, čujem je. Plaža mi je ponta, nema peska, nije mi ni potreban, sedim na betonu, noge brćkam, još malo pa ću i da zaplivam. Još uvek meračim, udišem, posmatram, sva čula želim da uposlim. Eto, sve sam zamislila i lepo se osećam, kao da sam tamo.
Najviše volim jutro na moru i smiraj dana. Jutro mi budi sva čula, mogu da sedim, mogu da se šetam obalom, bosa po plićaku. Mogu i da zaplivam. Predveče je smiraj, sve utihne, ostaje more i ostaje miris. U toku dana, kad je sve onako vrelo, tu sam negde u blizini, čisto da mi ne pobegne. Svaki sekund bih da upijam, jer znam da neće potrajati, ali dok sam tu, da ukradem što više mogu. Ne znam da li je iko, ikada toliko pričao o moru, ali šta ću, mnogo ga volim.