Šuma jedna? Ima ih više, ima ih puno, a meni se uklopilo u šaljivu-rok pesmu “Čudna šuma”, YU Grupe. I počela sam da razmišljam o šumi, o prirodi, o borovim iglicama pod nogama. O svežini, tišini i lišću. Kamenu, korenju i velelepnom drveću koje samo priroda može da iskroji. Šumske vile, da li one postoje?
“Za mene je tepih od borovih iglica ili sunđeraste trave daleko bolji od najluksuznijeg persijskog tepiha.” – Helen Keller
Setih se tada jednog vrelog leta i jutra, tačnije zore, kad sam se nekim čudom, nakon neprospavane lepljive noći našla u sred guste šume. Vrela noć koja je bila bez daška vetra naterala me je da mimo svojih jutarnjih, ustaljenih navika pobegnem iz sivog betona u zelenu šumu.
Šuma, samo da se dokopam šume i njene svežine, brujalo mi je u još uvek neprobuđenoj glavi dok su mi pokreti još uvek bili tromi, mlaki i usporeni. Celo telo se opiralo toj iznenadnoj aktivnosti koja je pretila da razbudi svaki delić u meni, no bila sam uporna u svojoj nameri. Šuma, dozivala sam je i prizivala, samo što pre i što brže.
Svega je bilo u toj šumi, a najviše mirisa, svežine i ko zna još čega. Rosa na jutrom probuđenim granama, baršunasto-svetluckavom travom i otpalim iglicama. Hodam polako, upijam i osećam kako svakim pokretom i novim korakom dolazi do prave, pravcate male revolucije i sve se budi u meni. Čula se izoštravaju. Dišem, duboko dišem, pluća se šire u iznenadnom naletu kiseonika, čak se čini kao da su bronhije i one najmanje srećno zapevale u jednom ritmu, ritmu disanja. Nasmejah se u sebi i pomislih, prodisala sam.
Čudan je osećaj, nešto se budi i raste, a nešto se spušta na najnižu rezonancu. Ustreptalost i tanani nervi, već istrošeni kao da su počeli pomamno da grabe svu lepotu i snagu čudne šumske hemije. Atak na čula nije bio neprijatan, naprotiv. Bio je zbunjujuć’, nov, svež, bio je lep, jako lep. A misli, one su postale najtiše na svetu. Čak su i one pobegle ili se negde sakrile, ustuknuvši pred stoletnim, dominantnim drvećem i lišćem. Nisu mogle da se takmiče, ni da izađu na crtu spokojnom titranju strujanja vazduha, koji je unosio red u nered.
Stazica, utabana, zemljana, igličasta i sa ponekom otpalom granom, lagano je krivudala, a iza svakog novog zavijutka bilo je drugačije. Pogledom dole pokušavala sam da pronađem početak i kraj mravlje kolone koja mi je presecala put. Pažljivo sam prekoračila da ih ne ometem. Svako je radio na jedan potpuno miran i prirodan način svoj posao. Puž koji je krenuo na veliku avanturu penjući se uz drvo i ptice u svom raznolikom jutarnjem oglašavanju. Glista, veverica, upleteni pauk, skakavac i zec, nekako su svi tu bili i radili to nešto. Da li sam se na trenutak osetila kao Alisa kad je zakoračila u svoju šumu, baš jesam i baš tako. Kupala sam se u šumskom izbilju, a na trenutak kao da sam osetila igru i dah šumskih vila, tu negde, oko mene.
Ni svesna nisam bila koliko mi je baš to bilo potrebno. Nisam to ja radila, šuma, ona je preuzela apsolutnu kontrolu. Da li je to bio osećaj blaženstva? Da li se tako čovek oseća kad se oslobodi nepotrebnog? Korak pred korak, lagano bez razmišljanja prepustila sam se čarobnom. Pustila sam da mi kap rose kapne na vrat, da mi iglice uđu u patike, da mi dodir žbunja izazove tihu, osvežavajuću jezu. U glavi sve se premazalo u samo jednu boju sa puno nijansi. Baš onako kako se smenjivala svetlost kroz gusto i manje gusto granje. Pustila sam sve da ide svojim tokom, a ja sam samo hodala.
Kažite mi, da li znate kako izgleda pedeset nijansi zelene boje?