Moje greške, Vaše greške, naše greške. Negde sam pročitala da bez grešaka ne bismo znali kako da ispravimo stvari. Sviđa mi se ta rečenica, a često se bojimo svojih grešaka. U strahu da ne pogrešimo izvrćemo sebe, svoje ponašanje, mučimo se, preispitujemo svaki svoj korak, a posle se kajemo.
Postoje greške koje možemo da ispravimo, a postoje i one koje su učinjene i ni makac. Gotovo. Onda nas taj osećaj dugo proganja. Često ne možemo na pravi način da se izborimo s činjenicom da smo pogrešili, a to je loš osećaj.
Ako iz svojih grešaka ništa ne naučimo onda je to promašaj. Greške su tu da ih pravimo, jednom, dva puta, nebitno je, važni su pokušaji, učenje, posmatranje, analiza, delovanje.
Dobro, kažem sebi kroz taj zid ne mogu, džaba je da tu stalno lupam glavu, ali čekaj da nađem pukotinu, ili nekako da ga zaobiđem, možda da ga preskočim. Imamo mi već svoje sisteme prevazilaženja prepreka, samo ponekad ih nismo svesni.
U svom životu imala sam puno greškica, one su zanemarive, ispravljive. Ono nešto, neka to bude intuicija, signalizira mi, zaustavi me, shvatim i ispravim. Nekad uz mnogo unutrašnjeg dijaloga pa to bude malo nategnuto, nismo baš uvek voljni priznati da smo u nečemu pogrešili, ali dobro je to, i dobro je sebi priznati grešku.
Kod mene je postojala ta jedna greška koja mi je stalno u glavi i koja mi je definisala pravac u velikom delu mog života. Bio je to danak neiskustvu i mladosti.
Strah, nesigurnost, neosluškivanje sebe dovelo me je do toga da sam pogrešila kod izbora fakulteta. U strahu od neuspeha nisam upisala ono što sam imala sve vreme u glavi, nego po inerciji, linijom manjeg otpora, upisala siguricu. Kao posledicu tog nedovoljno promišljenog postupka imala sam neispunjene snove i nezadovoljstvo, jer sam se bavila poslom koji je bio u totalnoj suprotnosti sa mojim željama.
Nisam tada shvatala koliko je to važno, koliko me je taj pogrešan korak odveo u jednom sasvim drugom pravcu.
Postoje ljudi koji već u osnovnoj školi znaju čime će se baviti u životu i to je velika sreća. Postoje i oni koji do poslednjeg momenta ne znaju šta bi, pa se prepuste. Gde i kako će završiti ne zna se, nekad se pronađu, a nekad ne. Dešavaju se i slučajnosti koje se poklope u pravom momentu, i sve na kraju ispadne kako treba.
Što se mene tiče, ja spadam u onu grupu koja nije dovoljno verovala u sebe i godinama se kajem zbog toga. Moja tadašnja evolucija ili sazrevanje, nije bilo na nivou osobe koja određuje svoj pravac u životu. Kasno je sad da tražim razloge i opravdanja, niti mi je namera to da radim. Nisam poslušala sebe, svoju intuiciju, i na kraju, nisam poslušala svoju profesorku iz gimnazije koja mi je direktno rekla u kom pravcu da idem.
Svoj fokus sam stavila na porodicu, tu nije bilo greške. Dobar i lep brak, deca kakva se samo poželeti mogu. Posvećenost nas roditelja pokazala se u najboljem izdanju. Godine su tako prolazile, sve je išlo nekim svojim uobičajenim tokom; porodica, škola, posao s kojim nisam bila zadovoljna, ali nešto se moralo raditi.
Nakon nekog vremena došao je trenutak kada sam shvatila i osetila da mojoj porodici više nije potreban baš svaki moj minut u danu. Štaviše, pojavio se dobar deo dana u kojem sam se mogla posvetiti samo sebi i svojim interesovanjima.
Setila sam se tada moje profesorke iz gimnazije i njenih reči. Takođe, pogurali su me i moji ukućani, moja porodica, pružili su mi ogromnu podršku i krenula sam sa pisanjem. Moja davnašnja opsesija i želja, koja mi nikad nije ni izašla iz glave. Sve je krenulo u vidu bloga. Ne znam koliko dobro pišem, ali znam da ljudi čitaju, i to su mi velika krila. Znam da po prvi put u životu uživam u onome šta radim. Počinjem polako i da se ponosim sobom i svom pokušaju.
Nešto razmišljam, možda je došao trenutak da ispravim grešku koju sam davnih dana napravila.
Nekad sebe previše grubo kažnjavamo. Ma koliko mislili i opterećivali se greškama koje smo nesvesno ili svesno počinili, mislim da se uvek pojavi druga šansa. Ako je prepoznamo i uhvatimo je u pravom trenutku, možemo da se operemo u svojim očima, i da se pritom osećamo jako dobro.
