Sve većim širenjem interneta i društvenih mreža došli smo u situaciju nerealne komunikacije. Povezaniji smo, to je tačno, lako i brzo stižemo, virtuelno, jedni do drugih. Putem poruka, mejlova završavamo većinu svojih poslova. Ako u te poslove možemo da svrstamo i”razgovor”sa dragim prijateljem, sestrom, bratom, roditeljima, onda smo u problemu, velikom.
Izgleda kao da se život do krajnje mere uprostio, naše potrebe, interesovanja, vrednosti kojima težimo, a samim tim uprošćava se i jezik kojim se sve to izražava. Knjige se, nažalost, sve manje čitaju. Ljudi sve manje rade na svom duhovnom usavršavanju. Iako ne spadam u one koji bi „proterali“ sve strane reči iz našeg jezika, bojim se da će sve više lepih reči, koje čak nisu ni arhaizam, otići u zaborav.
Siromašenje jezika u pravom smislu te reči, trenutno je na snazi.
A da li je to ikome uopšte važno? Volela bih da jeste. Drastičan pad broja reči koja su u upotrebi, osiromašeni vokabular, trebalo bi da nas uplaši.
Što brže, to bolje, i svakako uz obilno korišćenje sličica/stikera tzv. emotikoni.
Spadam verovatno u manju grupu ljudi, koja još uvek razmišlja o svakoj izgovorenoj rečenici. Meni je to sasvim u redu, mislim na to što razmišljam o onome šta i kako govorim, za nekoga to su gluposti, nepotrebne svari. Zašto se opterećivati s tim, kad u dve reči i jednim emotikonom sve može da se objasni.
Mislim da smo došli do onog momenta kada možemo da se zapitamo, jezik, kultura, očuvanje, da li je to bitno, i ako jeste, zašto je bitno?
Čovekova svest o potrebi komunikacije stara je koliko i nagon za opstanak, a snažna kao osećanje gladi ili ljubavi, neophodna kao hrana, voda ili vazduh. Želja da se iskažu misli ili osećanja, da se kome nešto saopšti, ili reakcija na životno okruženje i različite okolnosti, bili su sastavni deo svakodnevice čovekovog dalekog pretka. Ljudski govor je još od prapočetaka ljudske civilizacije, pa do danas, bio konstantna osobenost čoveka, znak njegovog raspoznavanja.
Jezik je spona među ljudima i narodima. Jezik je stalni pratilac čoveka u njegovom životu, on zajedno s njim raste i razvija se, dopunjava i usavršava. Jezik je plod razvitka ljudske zajednice. Tako bi trebalo biti, i tako je odvajkada, ali ne i danas. Danas se odričemo govora, jezika, pristajemo dobrovoljno na sličice.
Čovek se legitimiše svojim jezikom. Jezik kojim jedan čovek govori jeste najtačnija i najvernija slika vrednosti njegove duhovne kulture.
U Hilandarskoj povelji zapisane su ove reči:
“Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika.”
Istorija mnogih naroda pokazala je da se gubljenjem jezika istovremeno gubi i nacionalna samobitnost.
