Zaslužili smo mnogo više, a ne samo minimum dostojanstva. Društvo smo koje je jako posrnulo, pa se više ne pronalazi, čak ni u tom minimumu. Kako popraviti sve što je nakaradno i nametnuto, i u kome je kompas moralnosti pobrkao baš sve strane. Postoji mnogo kategorija koje spadaju u čoveštvo, a kojih jednostavno, nema, skrajnute su. Nevažne su postale, a to je ogromna greška, jer su važne, ne samo meni, nego svima. Mene to muči, pa o tome i pišem, i pričam stalno i svuda. Valjda sam već dosadila svojoj okolini, međutim, baš me briga, to je važno.
Teši me to što nas ima podosta kojima je ipak važna ljudska dobrota, empatija, solidarnost. Takođe znam da nas ima mnogo koji u sebi i dalje nosimo te prave vrednosti. One vrednosti koje nam vraćaju taj minimum dostojanstva i osećaj da dobrim možemo pobediti zlo. I to je pravi osećaj dostojanstva, jer kad se odupremo lošim stvarima, dobro se osećamo.
“Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha, poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi, danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli.
Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima, jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.”
Nebojša Glogovac
Često su mi na umu ove lepe, istinite i pametne reči divnog čoveka i velikog umetnika koji nas je suviše rano napustio. Zašto takvi ljudi odlaze kada su nam toliko potrebni u svim ljudskim kategorijama. Verujte, taj čovek nije imao minimum dostojanstva, imao ga je pregršt, čak i za druge.
Značenje i ključni aspekti dostojanstva su lični osećaji koji podrazumevaju vrline i samosvest. Svakako uz to moramo da svrstamo, etiku i moral koji nam obezbeđuju pravo na poštovanje. Pre svega tu mislimo na poštovanje čoveka, ali i prirode koja nas okružuje. Čast i ugled je nešto što su nas naši roditelji naučili i duboko je utkano u naše postojanje. I tako bi trebalo biti uvek i zauvek, s kolena na koleno, jer prave vrednosti su jednom i za sva vremena. Nismo to našli na ulici, pa nam je svejedno da li ćemo baciti kao zgužvani i istrošeni papirić, već je nešto za šta je vredno boriti se.
Kao i uvek, puno pitanja, a malo odgovora. Sama sebi odgovorila sam na mnoga pitanja, na mnoga i nisam, ali se trudim. Odgovori su u nama i ako se usudimo da siđemo u te dubine, saznaćemo. Ma koliko da smo deo užurbanog današnjeg života, nekakav minimum dostojanstva moramo da zadržimo. Plemenitost je dostojanstvenost vedna poštovanja, ako čovek pri tome nije gord. Nasuprot tome gordost je odraz prostakluka, a iskreno, prostaka mi je više, preko glave.
Postoji jedna izreka – čoveka najlakše uništiš oduzmeš li mu dostojanstvo. Potpuno se slažem, jer poštovanje i moralnost koje gajimo, daje našem životu lepotu i dostojanstvo. Nema ništa lepše i dostojanstvenije, nego kad čovek stoji uspravno, podignute glave.