Svojim rođenjem dobili smo nešto, nazvaću ih, darovi. Onako mali, još nesvesni sebe i svog postojanja, a već smo zagazili u nešto veliko. Kasnije, u toku odrastanja, shvatićemo da su svi ti darovi naš izazov, ili ispit koji tek moramo da položimo.
U ovom slučaju, životnom, učenje, to je iskustvo koje se menja i sazreva u hodu. Delamo i ispravljamo stvari. Verovatno ćemo puno puta i pogrešiti, ponekad nećemo znati šta da radimo, ponekad ćemo biti i očajni, ali sigurna sam da ćemo često biti i ponosni na sebe.
Ne postoji nijedna knjiga koja će nam objasniti, ili iz koje ćemo naučiti šta su životni darovi i kako s njima izaći na kraj. Da li su to reči koje uzimamo zdravo za gotovo, hmm, često, da.
Po nekim mojim shvatanjima i iskustvu napisaću te reči bez ikakvog reda i prioriteta onako, nasumično, jer mislim da su sve podjednako važne.
Svako od nas bi trebao, ako već nije, da se presliša i sebe zapita kakav mu je odnos prema:
– radu;
– učenju;
– novcu;
– porodici;
– prijateljima;
– problemima;
– smehu;
– snovima;
– davanju;
– zahvalnosti;
– saosećanju;
– opraštanju;
– ljubavi.
Naši darovi, ako znamo da ih iskoristimo na pravi način, onda to i jesu darovi u pravom smislu te reči, ako ne, onda nam je to breme, koje nas steže, pritišće i pretvara nam život u borbu protiv nametnutih nam demona. U ovom svakodnevnom ludilu izgubili smo prioritete, živimo jedan nadrealni život, ludilo nas hvata sa svih strana, zahuhtavamo se sve više i zaboravili smo da se smejemo. Zaboravili smo da koristimo darove koje smo dobili, samo ih onako uzimamo, bez strasti, bez prave želje, ili možda grešim?
Mašina koja se vrti, lomi nas i ne znam baš ako se mašina ne pokvari, da li ćemo sami znati da je zaustavimo.
Mislim da u datima nam darovima, više niko ne uživa. Naše darove pretvorili smo u demone koji nas teraju sve dalje i dalje. Zapostavljeni su, a toliko su nam bitni, oni su naš život.
Ako moram mesecima da se dogovaram sa jako dobrim prijateljima, kada ćemo napokon da se nađemo i popijemo kafu, pićence, onda tu debelo nešto nije u redu. Neko od nas, ili smo možda svi pomalo, naše darove stavili na mesto koje im definitivno ne pripada. Samo ih živimo, a ne uživamo u njima.
Odgovor na sve ovo napisano je prava mera koju sami određujemo. Zaboravili smo da je volan u našim rukama, da je kočnica pod našim nogama.
Učenje mi je bilo potrebno da radim ono što volim, da dam svoj maksimum, ali ne preko sebe.
Problemima sam naučila da prilazim konstruktivno, ako mogu da ih rešim, oni više nisu problem. One koje ne mogu da rešim trenutno, njih stavim na čekanje, biće rešivi u nekom momentu, u to sam sigurna.
Novac, malo ga ima, malo ga nema, pa dobro, shvatila sam da i kada ga nema, nije kraj sveta. Ako mi kojim slučajem pretekne, uvek neku dragu osobu mogu da iznenadim lepom stvarčicom.
Mojim snovima sam zahvalna, da nema njih verovatno bih se vrtela, nezadovoljna u nekom začaranom krugu, tipa: riba, ribi grize rep, e, pa, riba je otplivala, uhvatila je dobru struju.
Za porodicu, prijatelje otvorila sam sva svoja čula, želim i mogu da im se posvetim, i uvek ću u svom rasporedu, ma koliko bio gust, ostaviti dovoljno prostora, da saslušam, da razumem, oprostim, i utešim ako je potrebno.
A ljubav, nju sam ostavila za kraj moje današnje priče. Bez ljubavi sve ovo prethodno nema pravu energiju. Ljubav me nosi, puni, čini da lebdim, a istovremeno i da čvrsto stojim na nogama. Daje mi snagu, demone da pretvorim u darove. Ljubav koju dajem i koju primam, ona je nadahnuće, ona je pokretač i kočničar, ona je svetionik u gustoj magli. Naš najveći dar je ljubav, ona je sve.
