Danas sam izgubila jednu drugaricu iz mladosti, tužna sam, potreslo me je. Kad sam čula da je teško bolesna pre neka dva-tri meseca, a pogotovo kada sam videla njenu poslednju fotografiju iz bolnice, steglo me nešto u grudima.
Ona je bila jedna od onih ljudi koje zavolite za ceo život, a da pritom i ne ostvarite neku bliskost. Dugo se nismo videle, nisam čak ni znala gde je. Život je ljude iz mog grada surovo razdvojio na mnoge strane, pa sam tako potpuno izgubila svaki kontakt s njom.
Našle smo se nakon mnogo godina putem fejsbuka, sasvim slučajno. Osmeh, istovremeno setan i tužan mi je trenutno na licu, jer sam se setila kako je to izgledalo kad smo se nakon toliko vremena čule telefonom. Kako smo samo bile srećne – gde si, kad si otišla, kako si, porodica, muž, deca, pitanja su se samo množila. Sve smo jedna drugoj upadale u reč, toliko toga je bilo neznanog.
Ta radost u glasu kod obe bila je fantastična, pogotovo što i nismo bile bliske prijateljice. To je bila ona istinska radost, nepomućena sreća kad nakon puno godina, sad već dve zrele žene razmenjuju nežne i tople reči, zahvalne na tom trenutku u kojem su pronašle delić mladosti.
Kao što sam već rekla, nismo se dugo videle, a u mladosti smo se družile u nekom srednjoškolskom periodu. Ona je par godina bila mlađa od mene, nismo bile čak ni deo istog društva, onako sporadično smo se družile. Posle sam ja otišla u drugi grad na fakultet, ona je ostala jer je bila mlađa i već tada smo kontakt skoro potpuno izgubile.
Najviše u stvari, i najlepše smo se družile dok smo trenirale košarku.
U našemo gradu, koji i nije bio baš nešto veliki, postojao je lokalni ženski košarkaški klub. Ni ne znam koja je to liga bila, mislim da je bila neka regionalna. Utakmice smo igrale po obližnjim gradovima, nijedan grad u koji smo išle da igramo utakmice, nije bio udaljen više od nekih pedesetak kilometara. Putovanja iako kratka bila su predivna, čini mi se da nam ni utakmice nisu bile toliko važne koliko baš to putovanje, pesma u autobusu, šale, priče, i neka vrsta zajedništva. Radimo kao tim, kao ekipa, jednu, jedinu stvar, potpuno amaterski, a to je košarka.
Upravo na tim putovanjima, a i na treninzima koji su bili skoro svakodnevni, za vrlo kratko vreme smo se nas dvanaestak jako zbližile. Taj timski duh nas je držao i podizao kad bodrimo jedna drugu, kad imamo isti cilj. Kad se posle pobede ili poraza, zajedno smejemo ili plačemo. Ništa toliko ne zbližava koliko međusobno podeljene emocije nakon ostvarenog ili neostvarenog zajedničkog cilja.
Mogu da Vam kažem da nam je svima u srcu ostao duboko utisnut taj period naših pobeda i poraza, naših utakmica. Period treniranja u hladnoj dvorani za vreme zimskog raspusta kada se škola ne greje, pa tako ni dvorana u kojoj mi imamo treninge, ali svejedno uz smeh i zadirkivanje, volju i želju, jedna drugu smo gurale i vukle.
Zatim, sećam se kondicioni trening smo imale u obližnjoj šumi, tu je bila i trim staza, šumska staza, a nas dve redovno smo bile na kraju kolone, i usput smo mnogo kukale iako smo od napora jedva dolazile do daha. Ni ona ni ja nismo volele da trčimo i nismo podnosile nikako te suvoparne treninge bez lopte, pa smo zabušavale gde god smo stigle. Naravno, naš trener nas je stalno jurio zbog toga, i pratio budnim pogledom, a mi smo se kidale od smeha, umora, zabušavanja, znoja, i bile presrećne na kraju treninga koji bismo zajedno ruku pod ruku, ipak, izvukle do kraja, pa bismo jedna drugoj to svaki put i čestitale uz gromoglasan smeh.
Ehhhh, danas mi je teško, danas sam izgubila toplu i dobru dušu. Upravo sad, sećam se svih tih lepih stvari, rasterećenog divnog druženja, sećam se koliko smo se nas dve puno smejale, koliko smo imale tada, istu harizmu. Dovoljan je bio samo pogled i gotovo, razumevanje i smeh.
Da, danas sam tužna, i potrajaće to, moram da je odbolujem onako kako bi, sigurna sam, i ona mene.
