Danas je Međunarodni dan tolerancije. Ustanovljen je radi isticanja potrebe za tolerancijom u društvu i ukazivanja na negativne efekte netolerancije.
SVA LJUDSKA BIĆA RAĐAJU SE SLOBODNA I JEDNAKA U DOSTOJANSTVU I PRAVIMA!
Države članice UN su 16. novembra 1995. godine usvojile Deklaraciju o principima tolerancije. Istaknuto je u istoj da tolerancija nije ni povlađivanje ni ravnodušnost. To je poštovanje širokog spektra kultura, oblika izražavanja i humanosti i predstavlja priznanje univerzalnih ljudskih prava i sloboda drugih.
Dan kao i svaki drugi, ali tema nije baš svakidašnja. A morala bi da bude. Nije svakidašnja zato što verovatno mislimo da je to u nama i da ne moramo previše da se bakćemo s nečim što se podrazumeva.
Tema koja postoji, ali takođe tema koja je gurnuta negde na stranu. Neka o njoj brine neko drugi, mi ne moramo, jer mi smo svi tolerantni. Čini mi se da na ovaj način mnogi razmišljaju, zato je i gurnuta negde pod tepih.
Da se na kratko podsetimo šta je tolerancija:
– tolerancija znači izboriti se za svoje mišljenje, ali pritom poštovati i uvažavati i tuđe mišljenje ili postupak;
– tolerantan znači biti ono što jesi bez nametanja mišljenja drugima;
– tolerancija ne znači povlađivati drugima;
– tolerancija se ogleda u poštovanju ljudskih prava i sloboda, kao i svih vidova različitosti;
– tolerancija nije nasleđena, ona se neguje i uči;
– tolerancija je neosuđivanje.
Svakako da se prva saznanja stiču u porodici, jer iz porodice i samog odrastanja puno toga vučemo i naučimo. Takođe i vaspitno-obrazovni sistem i te kako mora da se pozabavi ovom kategorijom. Okruženi smo ljudima, u porodici, na poslu, na ulici, u pozorištu ili bioskopu. Naravno da nemamo jednake emocije prema svemu i svakome, ali određeni vid poštovanja moramo da imamo u sebi. Toleranciju stičemo s godinama i u skladu sa sazrevanjem ličnosti.
Da li ćemo:
…propustiti pešaka na pešačkom prelazu;
…mirno u redu čekati, a ne gurati se;
…imati strpljenja i saslušati drugačije mišljenje, a pritom se ne posvađati;
…ne trubiti besomučno sirenom u kolima, kada je neki zastoj u saobraćaju;
…pružiti podršku ako se možda i ne slažemo;
…razgovarati, dospisivati se sa najboljim prijateljem kada nam baš i nije do toga, ali našem prijatelju to znači;
…biti sebični i gurati samo sebe u prvi plan, ne vodeći računa o drugima.
Na ličnom planu ili primeru naučila sam, u već dobrano srednjim godinama, kako da poštujem mišljenja i postupke, konkretno, svoje dece. Moram da priznam da o tome nešto preterano nisam ni razmišljala. Jednostavno, postojala su neka pravila u porodici, a ta pravila, ako ćemo iskreno mi, roditelji smo postavili i tačka. Međutim, nije tačka. Kako su deca odrastala shvatili smo da ona imaju svoj prostor, svoje planove, svoja mišljenja i da ništa nije neprikosnoveno. Čak ni mi, roditelji, nego je sve stvar dogovora.
Nismo nas dvoje bili ni previše strogi, ni previše zahtevni, ali smo smatrali da sve mora da bude onako kako smo to mi zamislili. Pritom nismo razmišljali o tome da li i njima tako odgovara. Na primer, idemo tamo i tamo, a onda od njih stiže odgovor – pa ne, imamo mi svoje planove, što nam niste ranije rekli!?
Zatim, po pitanju politike, ekonomije, uopšte uobičajenih životnih stvari, nismo ni razmišljali da naša deca imaju svoja, već oformljena ili poluoformljena mišljenja. Normalno je da se ponekad potpuno razlikuju od naših. Tada smo prikočili, razmislili i shvatili da i mi od njih i te kako mnogo možemo da naučimo. Ono što mi, kao roditelji možemo, to je da podelimo sa svojom decom naše životno iskustvo. Svakako i znanje koje smo u međuvremenu stekli. Takođe, možemo da ih blago usmeravamo i savetujemo, ako to oni traže od nas, ali ne smemo da im namećemo naš stav i našu volju. Međutim, ne smemo da zaboravimo da su i oni stasali i lagano sami sebi postavljaju ciljeve i granice. Uvažiti njihov stav i njihov način razmišljanja tada nam je postao prioritet.
Nekako mi se činilo kao da su preko noći izrasli i odjednom su sasvim drugačiji, ali ne, oni su sazrevali i menjali se. Dok smo se mi bavili svojim poslovima, a usput i njima, učinilo nam se da smo nešto propustili. Nismo, naša deca su porasla.
Kao što sam već napisala, sve polazi iz porodice, to je prvi i najznačajniji korak. Dali smo našoj deci dobro vaspitanje, priuštili obrazovanje i pritom prenosili svoje znanje koliko god je bilo potrebno. Naučili smo ih mnogo čemu. Došlo je vreme da mi naučimo da poštujemo i prihvatimo njihovo razmišljanje i postupke, iako se ponekad i ne slažemo s tim.
Na kraju, dan tolerancije, ne postoji jedan dan, tolerancija mora da postoji svaki dan.