Dam ti, daš mi

Ako ti nešto dam, da li to odmah znači da sam dobra ili to znači da očekujem nešto zauzvrat. Pomalo je to iskrivljeno, jer onda davanje nećemo tako zvati, nego trgovanje.

Ono davanje na koje ja mislim, ono nema cenu. Ima ih mnogo: u ljubavi i u prijateljstvu, po komšiluku, na ulici, u bolnici, na pijaci, u gradu ili na selu. Apsolutno u svakom deliću našeg života davanje je prisutno, ali davanje od srca jedino je ono pravo.

Meni lično, najlepše je davanje kada to neko drugi ne očekuje. Sreću koju vidim na licima, u osmesima, najlepši mi je dar. Možda ovo zvuči već kao izlizana fraza, ali je tako. Taj momenat je momenat čiste, nepatvorene sreće.

Ako mogu satima sa nekim da sedim i slušam, tada sam darivala svoje vreme, ali neka sam ako je to pomoglo. To se zove davanje bez bilo kakve nadoknade. Možda je to jedino što u tom trenutku mogu od sebe da dam. Da li je to puno ili malo, ne znam, ali je iskreno.

Ako mogu u sred noći da ustanem, vozim dvesta kilometara i ujutro stignem na posao, izmrcvarena, ali zadovoljna. Nije mi traženo, samo zamoljeno u očaju. Ako mogu ja, mogu svi, pitanje je, da li želimo.

Viđala sam u bolnici ljude kojima se sjaj u oku već gasio, jer su znali, sve su znali, pa ipak su se nadali. Mrvici ljubaznosti i samilosti, tome su se nadali. Previše zahvalnim osmehom bi pozdravljali prinesenu čašu. Na pitanje bi snebivajući se odgovarali – sestre nemaju vremena, nemojte ih uznemiravati, stalno su u nekom poslu. Odem u sestrinsku sobu, one kao na pikniku, piju kafu, smeju se i prepričavaju dogodovštine sa pacijentima.

Postavljam im pitanje – zbog čega ne uradite to i to, one gledaju u čudu, kako sam se drznula – pa, već smo ih obišle, nije im potrebno ništa – potrebno im je, kažem – ono što im je potrebno staje u vašu šoljicu kafe. Neka mi oproste one koje takve nisu. To im je posao, za to su plaćene, mislim se. Samo, i pored posla postoji ono nešto ljudsko. Prinesi, donesi, saslušaj, to ti neće biti plaćeno novcem, nego ogromnom zahvalnošću koju možda i ne možeš da shvatiš.

Da li je to zaista mnogo ako uputiš toplu, ljubaznu reč?

“Altruizam (lat. alter – drugi) nesebična je briga za dobrobit drugih ljudi. Termin označava životni stav koji uključuje nesebičnost, naklonost, ljubav prema drugome i spremnost da mu se pomogne, po cenu lične štete i žrtve, bez ikakve naknade ili spoljašnje nagrade.”

“Altruizam je ono ponašanje koje se obično opisuje kao “nesebično” jer su interesi drugih stavljeni iznad vlastitih interesa. Altruistični postupci su svesni postupci i sadrže nameru da se nekome pomogne i zahtevaju određeno žrtvovanje i odricanje. Stoga bi, prema takvom određenju, alutrističko ponašanje bilo jedna vrsta prosocijalnog ponašanja.”

Bojim se da smo daleko od ljubazne reči, prinesene čaše, ustupljene stolice, odaziva na usplahireni poziv u ponoć, toplog osmeha…

Lični interes izgovoren rečima – a koliko sam ja tu dobar – u prevodu – šta ja imam od toga, sve više je usađen u mnoge glave. Što je još gore, postao je sasvim normalan način razmišljanja i delovanja. Čemu da se cimam oko nečega, nije mi nužda, ima neko drugi, što baš ja i tako dalje. Izgovora za nečinjenje ima bezbroj.

Ako ni zbog čeg’ drugog, ono zbog sebe. Vratimo se starim i skrajnutim ljudskim vredostima. Zbog unutrašnjeg mira i ogromnog zadovoljstva. Velik osmeh i ljubazan, topao pogled najveća su nagrada.

I nikad, ali baš nikad se ne pitaj, da li ćeš i kako ćeš. Zadovoljstvo sobom, neka ti to bude nagrada, a lepša ni ne postoji. Da li sam i kada, učinila nešto za nekoga, a da pritom nisam baš ništa dobila zauzvrat? Pitanje je koje svi moramo da postavimo sebi.

Zaboravili smo. Naše bake i deke su govorili – što seješ to i žanješ. Koliko samo ima istine u tim rečima.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.