crna kutija

Crna kutija

Kad nekoliko bračnih parova – prijatelja, koji se druže skoro još od detinjstva i znaju se kako se već kaže “u dušu”, kod jednih od njih, na uobičajenoj večeri i druženju iz čistog štosa odluče da svaki poziv puste na spikerfon i da svaku poruku čitaju javno, nisu bili ni svesni koliko daleko će ih “kutija” od koje danas svi zavisimo, odvesti. U početku su mislili da nema tajni među njima, a onda…

Italijanski film “Potpuni stranci”, sjajno obrađuje temu o kojoj, ubeđena sam, niko ne razmišlja. I zaista, toliko nam se kutija uselila u živote da i ne primećujemo kakvi zavisnici smo postali i koliko tajni krijemo čak i od najbližih ljudi. Da li su to lepe ili mračne, skoro da je i nevažno, ipak su tajne.

Gledam u svoj mobilni telefon koji i sama ne ispuštam iz ruku i razmišljam kako je to u stvari naša crna kutija. Kakve tajne ta kutija čuva i koliko bi se brakova, ljubavnih dvouglova ili trouglova, prijateljstava, poslovnih odnosa raspalo ako bi ta kutija progovorila.
Ceo naš život stao je u to malo pljosnato, tač, sa otiskom prsta ili bez, šifrom sastavljenom od osam karaktera, blindirano i tajno čudo koje je u stvari samo jedna obična kutija, a mi smo ceo naš život stavili u nju.

Nekad smo pisali dnevnike u ono neko tinejdžersko vreme, možda neko piše i u današnje vreme, ali to već spada u domen memoara. Mada, ni dnevnicima nismo baš sve poveravali. Zatim, pisma koja su takođe skrivala neke velike i male lične stvari, a gomilu samo nama znanih sitnica čuvali smo u našoj glavi. Sada više to ne moramo da radimo, kutija za nas obavlja sve, ali jao nama, nismo ni svesni da polako postajemo njen taoc.

Odgovor na poruku čekamo kao ozeblo sunce, a poziv, to tek da se ne priča. U stanju smo na svakih pet minuta da proveravamo ima li nešto…

Kutija čuva mejlove, SMS poruke, Viber poruke, WhatsApp poruke, pozive – propuštene i one druge, zatim kontakte, fotografije, video zapise, beleške, muziku, pristup računaru, trenutnu lokaciju, da ne poveruješ, sve, apsolutno sve se nalazi na tom jednom mestu.

Čudo jedno je ta kutija.

I koliko god da smo bliski sa nekim, ne daj Bože da nam i ta bliska osoba pipne telefon kad zazvoni ili još gore, pročita poruku. Čini mi se da bi se svi receptori i alarmi u glavi popalili…imam ili nešto…
Istina ili izazov, tako se zove ona dečija igra, a može i fote. To je ono kada “moraš” da kažeš istinu, ma i tada, ko je lud da otkriva svoje najtajnije ili najmračnije detalje, a danas, jedina koja zna sve odgovore je upravo ona, kutija.

Lomljivi smo i krhki, i svi imamo svoju slabu tačku i poneku tajnu koju nikom, al’ baš nikom…Nekad se to odnosilo na dušu, a danas, naša duša je mobilni telefon. On je naša najbolja prijateljica ili prijatelj, naša ljubavnica ili ljubavnik, naš životni saputnik, naše dete, naša igračka, sadašnjost, prošlost i budućnost.

Na kraju da se vratim na film koji je pokrenuo sva ova pitanja i polovične odgovore, epilog – celo njihovo društvo je rastureno, jer se toliko neispričanih priča pokrenulo i otvorilo da takvu težinu ni najjača karika ne bi izdražala, a oni su mislili da je njihov život i njihovo prijateljstvo isprepleteno u jedan lanac koji je neraskidiv.

I tako ta naša kutija postaje naše svetlo i naša tama. Zbog toga sam je i nazvala “crna kutija”, ista ona kao u avionu, ono što niko ne zna, spakovano je tu, na toj maloj, uslovno rečeno maloj, memoriji.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.