Čitanje je kopleksan fenomen i nismo ni svesni koliko nam je, u stvari, potrebno. Ne čitanje na preskokce pročitanih teksova, već ono kad zaista uzmemo knjigu u ruke i odlepršamo negde. Znam da je danas elektronsko čitanje u velikoj meri preuzelo ono klasično, ali posledica toga je katastrofalna novonastala površnost. Očima na brzinu filtriran poneki pasos, pa ako nam se baš nešto svidi, to nešto malo se i pročita.
Nema tu lepote otkrivanja, nema mirisa knjige, a ni onog osećaja opuštenosti kao kad se smestimo u omiljenu fotelju i utonemo u neki drugi svet. Svet u kojem smo samo mi i knjiga. Osećaj kad polako počnemo da ulazimo u samu radnju, u kojoj se, ne tako retko povezujemo s likovima, navijamo za jedne i prekorno posmatramo druge. I kako se radnja odvija postepeno smo i sami već utonuli u priču, koji nas vuče sve dalje i dalje. Grabi, uvlači, melje, nasmeje ili pak rastuži. Nikada se, ni sa jednom knjigom u pdf formatu, ne može ostvariti takva veza, kao sa onom koju držimo u ruci.
Čitanje knjige je usamljenički posao, čak bih mogla reći da je u velikoj meri i intiman, jer ono što neka knjiga pokrene u našem unutarnjem svetu, mislim da je jedinstveno. Potpuno je individualno tumačenje neke rečenice, pasosa ili same radnje, kao i drugačiji uticaj na svakog. Sloboda razmišljanja i shvatanja onog napisanog, raspirivanje mašte koje daje potrebnu širinu našoj svesti, otvara neke nove poglede i pokreće razmišljanje.
Oduvek sam volela mnogo da čitam. Naravno, u početku su to bile slikovnice, pa onda neke jednostavne dečije knjižice, ali pravi otkrovenje za mene je bio moj prvi odlazak u bibliotku. To je bilo negde u šestom razredu osnovne škole. Kad sam kod kuće iščitala sve ono što je bilo u kućnoj biblioteci, preselila sam se u gradsku. Moj prvi susret s tom riznicom bio je kao ulazak u neki tajanstveni prostor tišine, mirisa prošlosti i škriputavog parketa. Visoke police pune fascinantnih sadržaja i nepročitanih rečenica vrtele su mi se oko glave i činilo se kao da sam na nekom ringišpilu. Bila sam zbunjena i uzbuđena pred tek otkivenim bogatstvom. Ponosno sam išla kući čvrsto stežući svoju prvu knjigu iz biblioteke, jedva čekajući da počnem da je čitam.
Gutala sam mnoge knjige redom, otkrila toliku širinu da sam u jednom momentu pomislila da ću da se izgubim u novim, i novim dimenzijama. Bio je to bezrazložan strah, jer čitanjem sam samo brusila svoju. Za divno čudo, meni koja sam toliko letela u visine s onim pročitanim, lektire u školi, pogotovo srednjoj, bile su problem. Naime, nisam volela nametnuto, no, morala sam. Nekako sam ih jedva sažvakala, da bih kasnije, mnogo kasnije sve te lektire iščitala, onako kako i zaslužuju.
Čuveni pisac Tin Ujević jednom prilikom je rekao: “Knjiga nije hrana, ali je poslastica.” U mojoj glavi je to zaista tako i mislim da je čitanje knjige uprkos novim tehnologijama i vidovima komunikacije, neukidivo. To je praznik za mozak i odmor za dušu.
I na kraju, upotrebila bih reči spisateljice i novinarke Ane Vučković:
“Među mojim prijateljima je mnogo ljudi koji trče. I to rade sami. Mislim da je slično i sa čitanjem, nešto radite sami, a niste sami. Otkrivate neki svet, a taj proces ostaje intiman. Specifična prijatnost u kojoj Vas niko ne remeti. Sve je između Vas i knjige. Zato volim čitanje, jer sam nekad umorna od ljudi, ali sam gladna priče, sadržaja, teksta. Opet, u čitanje utoneš, ono podstiče maštu, jer zamišljaš, domaštavaš. Puko prolaženje kroz tekst ponekad dovede do toga da se ništa ne razume i ne oseti.”