Danas pružam otpor, danas sam buntovnik. Može mi se, tako samo odlučila. Verovatno ću već sutra debelo zažaliti što sam barem na jedan tren postala buntovnik, pošto to inače nije sastavni deo mene ali neka.
Svaku emociju, svaki nemir, nepravdu ili maltretiranje, psihičko ili fizičko, pa barem na papir mogu da istresem. Možda je pregruba reč, maltretiranje, ali, sada mi se tako namestilo, i sasvim mi odgovara.
Ljudi sebi dozvoljavaju svašta, kad imam strpljenja, samo pređem preko toga, u stilu, na jedno mi uvo uđe-na drugo izađe. Nezgodno je kad sam kratka sa živcima, a tolerancija mi svedena na nulu.
O čemu se radi? Konkretno, o savetima! Pa ja ne znam više ko me sve neće savetovati, šta, kako i kada bih trebala da uradim nešto, a pritom, ja uopšte ne tražim bilo kakav i bilo čiji savet. Volim da razgovaram, da razmenjujem mišljenja. Volim kada je razgovor dvosmeran, da nijedan od sudionika razgovora ne drži ”banku” ili monolog. I onda, u toku razgovora neka rešenja počnu da se naziru, a bez da me iko savetuje. Jednostavno, ponekad je potrebno samo naglas pričati. Meni je to uglavnom uskraćeno, zbog toga ponekad i postajem buntovnik. Svi su navikli da samo slušam pa i kad počnem da pričam, napola me prekidaju, zato što posle tri moje izgovorene reči, oni već znaju, oni sve znaju.
Stvarno ne znam šta se to dešava sa ljudima, kao da nemaju nikoga s’ kim mogu da pričaju, pa kad im se neko namesti, e tada ga ne puštaju, kao zmija žabu.
Ne, stvarno, u poslednje vreme sam počela da obraćam pažnju, nisu u pitanju samo poznanici, već i bliski ljudi, prijatelji. Ispada, ako im se ne nametnem, boreći se strastveno za koju reč, sa nekom svojom temom, do razgovora korisnog neće ni doći. Opet i opet, i po ko zna koji put će biti monolog.
Možda je lakše, sada se opet vraćam na savete i savetovanja, baviti se tuđim životom, Tim pre je lakše i savetovati, ispališ k’o iz topa dva-tri stereotipa i na taj način si doveo u red tuđi život, odnosno, njegov tekući problem.
Iste te ljude da kojim slučajem priupitate kako su rešili ovo ili ono, gotovo po pravilu će ispasti da ništa, odnosno, gotovo ništa pametno nisu uradili, samo se vrte u krug.
A na mene se lepe savetodavci, ne znam, možda takav utisak i ne znajući ostavljam. Ponekad mi se taj način komunikacije popne na vr’ glave pa onda izroni ovakav tekst, hah probudi se u meni taj buntovnik. Posle nastavim po starom, pustim ih, ako im je to hrana za dušu, ili ako im je to potrebno da bi se osećali bolje, ako, neka savetuju.
Baš pre neki dan nazvala me je prijateljica s kojom se duže vreme nisam videla, ono čujemo se redovno, ali nikako da se nađemo. Inače, ona obožava da vodi duge telefonske razgovore, mora da mi, kad već ne možemo da se vidimo, ispriča to i to. Dakle, sat vremena je pričala uz moje povremeno, aha – stvarno – uhh, i tako dalje da ne nabrajam poštapalice koje su odavale moje prisustvo. Kad je ispričala ono što je muči, razgovor, čitaj, monolog, završila je rečima – ej, žurim, čujemo se, i ajde više da se vidimo!
Taj dan sam očigledno bila na nuli sa tolerancijom, tako da sam se posle završenog njenog monologa osećala baš kao magarac. Nit’ da me pita kako sam, šta radim? Nit’ da barem malkice pokaže interesovanje za ono što je meni bitno, a čime se trenutno bavim. Štaviše, mislim da je potpuno zaboravila na to, a lepo sam je zamolila da obrati pažnju i da mi kaže svoje mišljenje. Totalna nebriga. Samo, ja pa ja!
A na primer, ona spada u red tih koji bez problema određuju drugima kako i šta da rade, bez imalo razumevanja, samo se ispaljuju stereotipi.
Dešavalo mi se takođe, i to najviše volim, da u nekom neobaveznom razgovoru, gde ljudi nemaju potrebu da savetuju, nego samo da razmenjuju mišljenja, da baš u tim razgovorima, em najviše uživam, em što nenadano sklopim neke kockice.
Buntovnik u meni je odredio svoju ciljnu grupu, ljudi koji znaju da razgovaraju. Odsad pa nadalje, tražim takve ljude, a ne krvopije, ma koliko da su mi bliske.
