Bunt osamdesetih

Energija osamdesetih godina bila je fantastična. Mladost koja je stasavala u to vreme, kao da je odjednom počela da diše punim plućima. I sama sam bila deo te mladosti, i osetila taj polet, zanos. To su bile godine jednog novog pogleda, kreativnijeg, oslobođenog krutih stega dotadašnjeg načina života.
Sada svi pričaju o tome da je to bilo najlepše doba. Bilo je, ali nije to bilo zbog same mladosti.
Svaka mladost nosi svoje odlike, svoju lepotu. Samim tim što još uvek u to vreme nemamo nikakvih briga, sem da završimo škole, fakultete već to je dovoljno.
Međutim, ova mladost je bila nešto drugo. Decenijama sputavana kreativna energija mladih, prokuljala je nezaustavljivo, kao lava koja se sruči iz podivljalog vulkana i traži svoje nove puteve, rušeći pred sobom sve nasleđeno, stegnuto, prastaro. Osećajući pritom povezanost, energiju i snagu. Želju za istim, a to je bilo oslobađanje od tabua i ustaljenog načina ponašanja. Alternativni bunt poneo je generaciju, te generacije poletele su u neslućene visine. Bilo je divno.
Umetnici su bili perjanica.  Oslobodivši svoju kreativnost, pokazali su koju snagu u sebi nose. Muzičari, slikari, pisci, pesnici, pokrenuli su sveopšte gibanje, a mladost ih je oduševljeno u stopu pratila.
Muzika koju su tih godina pravili mladi ljudi bila je spoj bunta i nečeg novog, progovorenog, otpevanog. Ekspanzija dobre muzike, a koja se sluša i danas, nosila je u sebi ogromnu količinu pozitivne energije. Ne pričam samo o muzici kod nas, nego u celom svetu.
Kod nas, novi talas je doneo novu epohu, novi stil života, svežu muziku koja je prožimala svaku poru, i ulazila na velika vrata na scenu. Biti deo toga bila je privilegija.
Nisu samo muzičari doneli to osveženje, paralelno sa njima budili su se i ostali umetnici i davali novi, svoj pogled na život onakav, kakav bi trebalo da bude.
Zašto stalno stavljam muzičare u prvi plan, zato što su oni oko sebe imali masu, ogromnu masu, koja se formirala i stasavala uz nove zvuke. Mladost među sobom se prepoznavala i formirala na osnovu toga ko koju muziku sluša, koje ploče ima, koju grupu voli. Ono zajedništvo koje se osećalo i prepoznavalo na svakom koraku hranilo nas je u tim godinama, disali smo kao jedno.
Upravo ti ljudi, otvorili su velika vrata u svet umetnosti, kakav i u tom obliku još nije bio viđen. Bilo je zarazno, bio je divan osećaj pripadati tako nečemu, da verujemo u nešto novo, drugačije.  Da čujemo svoj glas, da je to naš glas, glas tadašnje mladosti, glas naše pobune!
Primitivizam u tim godinama bio je sveden na najmanju moguću meru, bio je bojkotovan od strane nas mladih, i bili smo ponosni na sebe,  znali smo i osećali da učestvujemo u nečem epohalnom.
Ovih dana moja ekipa se dogovara, da se okupimo na generacijskom nivou, svako ko želi je dobrodošao, nismo striktno vezani godinama, koja godina više ili manje, nije nam bitno. Na samom startu, odaziv je velik.
Ta potreba da se barem na kratko, sad već u ozbiljnim godinama, vidimo, vratimo i oživimo taj osećaj je ogromna. Uopšte nam nije važan povod, nije u pitanju nikakva godišnjica. Izmislili smo datum i proširili priču. Želimo da smo zajedno, barem na kratko i ponovo osetimo taj duh koji je obeležio našu mladost.