aerodrom

Aerodrom

Aerodrom je mesto sa najlepšim, najvećim i najtoplijim zagrljajima. To je pravi trezor ili riznica zagrljaja. Zagrljaji; veliki, topli, nežni, zaštitnički, ljubavni, roditeljski, dečiji, prijateljski. I ni na jednom mestu, stanici ili pristaništu, zagljaji nisu toliko topli, koliko su kada dođete na aerodrom, a pogotovo kada čekate nekog Vama jako dragog.

Ne znam u čemu je čar, ali je lepo, nasmejano, srećno i toplo.

Lično, ne volim avione ni letenje, i nikada nisam sela u avion, bojim se. U današnje vreme izjaviti tako nešto, znam da se graniči sa ludilom, pogotovo što živim u najvećem gradu u našoj zemlji i što stanujem relativno blizu aerodroma. A, nije da ne putujem, samo biram druga prevozna sredstva. Lepo i fascinantno mi je da ih gledam, kad sleću i poleću, ali da sednem u njega, ‘fala lepo…

U poslednje vreme namestilo mi se da često dočekujem ili ispraćam nekog. Što će reći, skoro da “visim” na tom mestu koje se zove aerodrom. Iskreno, više volim da dočekujem nego da ispraćam. Uzbuđenje je i jedno, i drugo, ipak, lepši su zagrljaji kad se neko dočekuje.

Atmosfera je fascinantna. To iščekivanje, pa se svi naguraju tamo u onaj prostor odakle ih čekamo da grunu napolje. I kako se otvore klizajuća, široka vrata uzbuđenje i nestrpljivost sve više raste. Oni koji dolaze, još nisu ni prošli kroz vrata, a već pogledom radoznalo traže poznato lice. Ne zna se tu čiji osmeh je veći i lepši, da li kod onih koji dolaze, ili kod onih koji dočekuju. Zacakli se bome i poneka suza, topla, olakšavajuća, prepoznatljiva. A onda zagrljaji, smeh, poljupci, suze – ma nekako ti dođe da zagrliš u tom i takvom raspoloženju ceo svet. Koferi, torbe, novonastala gužva, i niko nije nervozan, i nikome to komešanje u tom trenutku ne smeta, i svi se smeju i grle.

Nedavno sam čekala jednu meni dragu osobu. Čekao se avion iz Njujorka. Iako nije bilo potrebe, došla sam malo ranije. Znam već napamet celu proceduru, od momenta kada se na ekranu ispiše da je avion sleteo, pa sve do momenta kada se putnici posle uobičajene carinske procedure, pojave. Međutim, moje uzbuđenje je bilo jače, pa me je ono i dovelo prerano na aerodrom.

Kako sam prilazila dolaznom holu, na samim vratima su stajala kola hitne pomoći. Nikad nije svejedno kada ugledate kola hitne pomoći, a to je bilo prvi put da ih vidim na aerodromu. Uđem unutra, tamo već uobičajena gužva i iščekivajuća atmosfera. Malo sa strane, onako izdvojene, vidim dvoje u belim mantilima, oko njih još dvoje-troje ljudi, jedno od njih drži u ruci onaj zdravstveni karton, a drugo neke papire. Čekaju i oni.
Neki nemir se uvukao u sve nas koji smo tamo bili. Malo, malo pa se neko okrene da proveri da li su još tu i oni, a i kola hitne pomoći. Od uobičajenog žamora i kakofonije glasova skoro da nije ostalo ništa, svi su se nekako primirili i utišali. Pričaju među sobom, ali potiho.

Otvoriše se klizeća vrata, devojka koju guraju u kolicima, sa sve onom cevčicom u nosu, i stalkom na koji je bila okačena verovatno njena terapija, a koju je gurao neko iz njene pratnje, pojaviše se prvi. Svi se utišaše, čak je i onaj tihi žamor nestao. Na jedan trenutak sve je stalo u toj košnici od ljudi.
I tada, samo sam u sekundi ugledala njen veliki osmeh, suze su joj se slivale niz predivno lice, ali taj osmeh, on je bio božanstven, on je bio širok, on je bio velik, on je govorio više od hiljadu reči. Prema njoj pojuriše, takođe u suzama, ali smejući se srećno, verovatno njeni voljeni, njeni najbliži. Taj zagrljaj, ljudi moji, taj smeh, to je bilo nešto najlepše u životu što sam videla i doživela.
Svi mi koji smo tamo stajali i nemo gledali tu divno-dirljivu, srećnu epizodu, iako nismo uopšte znali o čemu se radi, bili smo ganuti. Osetila sam, kako mi se suze slivaju niz lice, i smejala sam se, kako ja, tako i drugi. I odjednom začuo se aplauz; veliki, dugačak, pun oduševljenja, pun smeha, i grlatog odobravanja uz povike sa svih strana – bravoo, bravoo!

Nastala je potpuna euforija. A devojka, gledajući sve to u čudu, da je mogla, takav osećaj sam imala dok sam gledala u nju, tapšući sumanuto, kao i svi drugi, skočila bi i prigrlila bi sve nas jednim ogromnim stiskom. Njen pogled i osmeh, nama je govorio sve, a bome smo se i mi potrudili da joj priredimo doček koji će, sigurna sam, pamtiti do kraja svog života.

Obožavam aerodrome!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.